AMERIČKI RAT PROTIV SAVEZNIKA: Turska, između Zapada i Evroazije

TURSKA je postala neka vrsta izopštenika unutar NATO-a. Na jednoj strani sirijske i bliskoistočne krize sada imamo zapadnu koaliciju, koju predvode SAD, na drugoj trougao koji čine Rusija, Iran i Turska (format u Astani), unutar koga se traži kompromis koji bi zadovoljio sve sukobljene strane, a američko prisustvo u Siriji učinio ili nemogućim ili besmislenim.

Pročitajte još:Ekstremisti odbili dogovor Rusije i Turske

Na sastanku u Sočiju, uprkos očekivanjima Zapada, ruski predsednik Putin i turski predsednik Erdogan postigli su sporazum o sirijskoj pokrajini Idlib koji uključuje uspostavljanje demilitarizovane zone. Iz zone će se povući teroristi, uključujući i one iz Al Nusra fronta, kao i teško naoružanje, a njome će zajednički patrolirati ruske i turske snage. Ovaj sporazum postignut je uz saglasnost sirijske i iranske strane.
To bi mogao da bude „početak kraja“ rata u Siriji, uvod u politički rasplet, ukoliko Turska uspe da ispuni preuzetu obavezu: čišćenja Idliba od raznovrsnih terorističkih grupacija, na koje se pretežno oslanjaju Sjedinjene Države i zapadna koalicija.
Strateški trougao Moskva–Teheran–Ankara postao je realnost i mnogo pre aktuelnog zaoštravanja u Siriji zbog krize prouzrokovane nastojanjem SAD da zadrže poslednje terorističko uporište – provinciju Idlib. Tokom poslednjeg trilateralnog samita između Rusije, Turske i Irana, održanog 7. septembra u Teheranu, turski predsednik je ocenio da je „moguće eliminisati teroriste iz Idliba“, te da će Turska „i dalje biti vojno prisutna u Siriji kako bi izbegla bilo kakve rizike na sopstvenoj teritoriji“ – što ne dovodi u pitanje teritorijalnu celovitost Sirije.

Pročitajte još:Erdogan: Izručite guleniste, Merkel: Oslobodite Nemce

U međuvremenu je Turska postala neka vrsta izopštenika unutar NATO-a. Na jednoj strani sirijske i bliskoistočne krize sada imamo zapadnu koaliciju, koju predvode SAD, na drugoj trougao koji čine Rusija, Iran i Turska (format u Astani), unutar koga se traži kompromis koji bi zadovoljio sve sukobljene strane, a američko prisustvo u Siriji učinio ili nemogućim ili besmislenim.

ILUZIJA „VELIKE TURSKE“

Sve donedavno Turska je bila najznačajniji američki saveznik u ovom delu sveta, najvažniji oslonac Amerike u onom što se naziva „južnim krilom NATO-a“ i američka platforma za akcije na Bliskom istoku, uključujući i one u Siriji. Prema Majklu Koplou, direktoru Izraelskog instituta u Vašingtonu, nijedna zemlja u regionu za SAD ne može nadomestiti stratešku ulogu Turske, a sada Amerika „strahuje da je Turska kao saveznik izgubljena“.
Šta se u međuvremenu dogodilo u Turskoj? Šta je primoralo Tursku da faktički promeni stranu u sirijskom konfliktu i da se odrekne prozapadne i proameričke politike, odnosno da se suprotstavi svom najvažnijem savezniku – Sjedinjenim Državama?
Posle Drugog svetskog rata Turska je izabrala Zapad. Priključila se NATO-u i postala (sumnjivi i nepouzdani) saveznik Zapada, druga po snazi armija u okvirima Severnoatlantske vojne alijanse. Turska vojska tradicionalno je bila čuvar sekularnog nasleđa Kemala Ataturka i pouzdana brana od islamizma.
Pokušaj Turske da se približi Sovjetskom Savezu tokom Hladnog rata osujetili su Amerikanci, vojnim udarom od 27. maja 1960, kojim je svrgnut, a nedugo zatim i pogubljen, turski premijer Adnan Menderes. Do udara je došlo neposredno pred planiranu posetu Menderesa Moskvi.

Posle pada istočnog, komunističkog bloka i Sovjetskog Saveza, Turska pokušava da proširi svoj uticaj na bivše sovjetske turkofone republike u Srednjoj Aziji, na Kavkazu i na Balkanu, priklanjajući se projektu neoosmanizma, „Velike Turske“, ali su se ta nastojanja suočila s neuspehom. Projekat i nije smišljen u Turskoj već u SAD, realizovale su ga američke obaveštajne službe i one strukture u Turskoj koje su se nalazile pod direktnom američkom kontrolom. Paradoksalno, projekat „Velike Turske“ nije bio projekat suverene turske države nego je osmišljen na Zapadu, kako bi Tursku stavio u službu (pseudo)imperijalnih ambicija SAD.
Zapravo, politika panturkizma od samog početka bila je osuđena na propast. Ona je destabilizovala široko geografsko područje od Balkana sve do Srednje Azije, udaljila Tursku od Rusije i približila Ankaru Izraelu i proameričkim arapskim režimima, poput onih u Saudijskoj Arabiji i Kataru.
Iluzija „Velike Turske“ se rasplinula onog trenutka kad su SAD započele sa „preuređenjem Bliskog istoka“ – stvaranjem američkog Novog Bliskog istoka – koji je iznova aktuelizovao kurdsko pitanje i doveo u pitanje dalje postojanje kemalističke Turske.

SLUČAJ „ERGENEKON“

Posle invazije na Irak Amerika je odlučila da otvoreno igra na kurdsku kartu. Planovi Novog Bliskog istoka, kako će se ubrzo pokazati, uključivali su razbijanje Turske na nekoliko delova, u potpunosti potčinjenih Zapadu i SAD.
Stvarni interes Turske nije stvaranje „Velike Turske“ već očuvanje Turske u postojećim granicama, čime bi bio izbegnut „jugoslovenski scenario“ i perspektiva krvavog građanskog rata, koji bi se vodio po nacionalnim i etničkim šavovima, te između sekularnih, kemalistički orijentisanih i islamom duboko fanatizovanih slojeva u turskom društvu.
Tokom ranih 2000-ih usledilo je novo približavanje Turske Rusiji i ponovo su ga osujetile američke službe, sklanjanjem vojnog vrha Turske i suđenjima vojnim licima pod isfabrikovanim optužbama za pripremanje državnog prevrata. To je predstavljao slučaj „Ergenekon“. Tim montiranim procesima Turska je vraćena politici neoosmanizma. Ove presude su kasnije poništene, a sam predsednik Erdogan je priznao da su optužbe upućene visokim oficirima bile lažne. Kroz slučaj „Ergenekon“ suzbijen je uticaj sekularnih oficira u turskoj vojsci i omogućena infiltracija u armiju prozapadno orijentisanim sledbenicima imama Fetulaha Gulena. O tome govori pukovnik Alidžan Turk: „Vojsci je nanesena šteta ovim lažnim suđenjima. Do 2002. vojska je bila veoma osetljiva kada je reč o Gulenovom pokretu i drugim radikalnim islamističkim pokretima, i otpuštala je sve koji su bili sa njima povezani, ali posle 2002. to je prestalo. Članovi ovih grupa zauzeli su važna mesta, a njihov broj se povećao.“
Put za Gulenove sledbenike posle afere „Ergenekon“ bio je širom otvoren. Turska je upravo ulazila u novo, dramatično razdoblje svoje novije istorije.

„UBITI ERDOGANA”

U novembru 2015, pod unekoliko tajanstvenim okolnostima, turska vojska oborila je ruski avion Su-24 na tursko-sirijskoj granici. Naređenje za to je, prema sopstvenom priznanju, izdao tadašnji premijer Ahmet Davutoglu. On je bio dosledni zagovornik neoosmanizma. Ovaj teški incident izazvao je najdublju krizu u tursko-ruskim odnosima i dve zemlje doveo gotovo na ivicu rata. Obaranje su izveli gulenistički elementi u turskoj armiji – po svoj prilici, po nalogu SAD i njihovih tajnih službi. U maju 2016. Davutoglu je bio prinuđen da podnese ostavku, što je označilo oštar zaokret u turskoj spoljnoj politici i novo približavanje Rusiji.
Kulminacija je nastupila nedugo zatim – u julu 2016, kada je turska vojska pokušala da izvrši državni udar i svrgne i ubije predsednika Erdogana. U tom pokušaju poginulo je 250 ljudi, oko 2.200 je ranjeno. U napadu na hotel u Marmarisu, koji je izvelo jedanaest turskih komandosa, došlo je do sukoba vojske sa obezbeđenjem predsednika, u kome su poginula dva policajca, a nekoliko ih je ranjeno. Erdogan je napustio hotel „neposredno nakon što su ruske obaveštajne službe obavestile Erdogana o planiranom državnom udaru“. Kasnije je Erdogan izjavio da bi bio ubijen da je napustio hotel samo petnaest minuta kasnije.
Akcije vojske tokom puča koordinisane su iz NATO baze u Indžirliku. Samom akcijom je, prema informaciji koju je preneo list Jeni Safak, neposredno rukovodio penzionisani američki general Džon Kembel, koji je, „takođe, upravljao transakcijama većim od dve milijarde dolara preko nigerijske UBA banke, koristeći svoje veze u CIA, a novac je delio pučistima u Turskoj“. Ali detaljni operativni planovi razrađeni su nekoliko dana ranije: „Prema dokazima kojima raspolaže tursko pravosuđe i koji nisu sporni, jer su ih potvrdile američke obaveštajne službe, vojni udar je pripremljen u vili Ankara Kontukent, gde se 6, 7, 8 i 9. jula okupio najuži tim predvođen Adilom Oksuzom, koji je bio u stalnom kontaktu s Fetulahom Gulenom i njegove upute prenosio članovima tima. Ono što pokazuju snimke sigurnosnih kamera u vojnoj bazi Akindži je da su Adil Oksuz i Kemal Batmaz, dve ključne figure udara zapravo civili, ali koji su se potpuno slobodno kretali vojnom bazom Akindži“ (Jadranka Polović: Američki cilj: Zameniti Erdogana).

Svega nekoliko dana posle neuspelog državnog udara, Turska je od Sjedinjenih Američkih Država zatražila izručenje Fetulaha Gulena, koji je optužen za organizaciju puča. Gulen se već ranije našao pred sličnim optužbama. Uhapšen je 1971. tokom državnog udara, i oslobođen šest meseci kasnije. Hapšen je, iz sličnih razloga, i 1986, a 1999. izbegao je javnom tužiocu tako što je pobegao iz Turske i „otišao u SAD, gde je već imao razgranate veze sa državnom administracijom, ali i CIA“.
U novembru 2016. brutalno je ubijen ruski ambasador Andrej Karlov u Ankari. Prema tvrdnji generalnog tužioca Ankare, i iza ovog terorističkog akta stoje pristalice organizacije koja je u Turskoj poznata kao FETO – Fetulahistička teroristička organizacija, na čijem čelu stoji Fetulah Gulen: „multimilijarder, štićenik američkih administracija, direktno povezan sa saudijskim režimom i blizak prijatelj Izraela, koji je postao persona non grata u Turskoj“.

GULENISTIČKA ZAVERA

Ime Fetulaha Gulena neprekidno se pojavljuje iza kulisa svih važnih događaja u Turskoj tokom nekoliko poslednjih decenija.
Dojučerašnji Erdoganov saveznik, penzionisani imam, pretvorio se u najopasnijeg neprijatelja turske države. Za zapadne medije, poput Njujork tajmsa i Vašington posta, to je dokaz Erdoganove paranoje.
Činjenice, međutim, govore nešto drugo. Iako Gulen osamnaest godina živi u SAD, on raspolaže snažnom organizacijom u Turskoj (odnosno, tako je bilo sve do skora, do početka „čišćenja“ turske države od gulenista). Ova organizacija je posebno uticajna u Albaniji, na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Pokret je, zapravo, aktivan u ukupno 140 zemalja širom sveta, u kojima navodno gradi škole i obrazovne ustanove. Ekspert za Tursku sa Univerziteta u Bernu Kristof Ram konstatuje: „Uopšte nije poznato kako se ta mreža organizuje. To podseća na strukture jedne sekte. Ako se kritički raspitujete za te strukture, to je kao da ste zagrizli u granit. Kritike zbog netransparentnosti se ostavljaju po strani, bez da im se ozbiljno pristupa.“
Gulenova organizacija bila je posebno razgranata u Srednjoj Aziji, posle raspada Sovjetskog Saveza. Mreža Gulenovih škola poslužila je tada kao pokriće za oko 130 operativaca CIA, koji su tokom 90-ih, kao učitelji engleskog, delovali u Uzbekistanu i Kirgistanu. Kodni naziv za ove operacije CIA, prema tvrdnjama bivšeg šefa turske obaveštajne službe MIT Osmana Nuri Gundesa, koje iznosi u svojim memoarima Vreme prevrata, bio je „Mostovi prijateljstva“.
O uticaju FETO u samoj Turskoj najbolje svedoči činjenica da je posle državnog udara uhapšeno na desetine hiljada ljudi, mahom visoko pozicioniranih državnih službenika, političara, tužilaca, sudija, vojnih lica i novinara. Prema nekim procenama, oko 95 odsto zaposlenih u policiji u jednom trenutku bilo je pod Gulenovom kontrolom.
Uticaj Gulenovih sledbenika bio je naročito snažan u turskoj vojsci, gde je niz ćelija, sastavljenih od visokih oficira i generala, formirao zaseban komandni lanac. Stvarne razmere i snagu FETO u oružanim snagama pokazao je državni udar iz jula 2016. Prethodno je predsednik Edrogan optužio guleniste za još jedan pokušaj destabilizacije Turske. Istragama o „korupcijskom skandalu“, koje su 2013. vodili Gulenu odani tužioci, bili su pogođeni mnogi bliski Erdoganovi saradnici, navodno umešani u prenošenje državnog zlata u Iran.
Šta je u stvari Hizmet-FETO (Gulenova mreža naziva se Hizmet, što na turskom znači „služba“)? Ova organizacija sadrži elemente poslovne korporacije, verskog pokreta, religijske zajednice ili kulta i tajnog društva, na čijem čelu je „hodža efendi“ – titula kojom članovi pokreta oslovljavaju opskurnog i kontroverznog imama – samog Gulena. „Vrlo je teško konceptualizovati FETO ne samo prema međunarodnoj javnosti, ponekad čak i u turskom društvu. Organizacija je hijerarhijski postavljena, članovi su podeljeni u grupe prema zaduženjima. Struktura grupe temelji se na vrlo visokom stupnju tajnosti, posebno na ilegalnim aktivnostima unutar državnih institucija i podrivanju veza u komandnom lancu unutar vojske.“

PARALELNA DRŽAVA

Gulenova organizacija je zapravo država u državi, čije se strukture pripremaju da putem infiltracije u određenom trenutku preuzmu vlast u Turskoj: „FETO djeluje kao ’paralelna država’, budući da državni službenici ili oficiri često primaju naredbe od zapravo neslužbenih, ilegalnih šefova ili ’abija’ (braće). Ovakav koncept delovanja, infiltriranje u policiju, sudstvo, tužilaštvo, obaveštajne službe, kao i obrazovne, kulturne i finansijske institucije usmeren je ka uspostavljanju potpune kontrole nad državnim institucijama i vojskom.“
O načinu delovanja FETO, uostalom, najbolje svedoči poziv koji je svojim pristalicama još 90-ih godina uputio sam Fetulah Gulen: „Pozivamo naše prijatelje na položajima u zakonodavnoj vlasti i institucijama države da se osposobe za administraciju kako bi, kad za to dođe vreme, mogli restaurirati tursku državu da ona bude plodotvornija u ime islama na svim njenim razinama. Moramo sačekati da za to dođe pravi trenutak, kad prilike za nas budu povoljnije. A to ne smemo učiniti prerano.“
O kakvoj interpretaciji islama je ovde reč? Gulen je fanatični antikomunista i odlučni zagovornik neoliberalnog kapitalizma, a to ga čini „idealnim saradnikom zapadnih, u prvom redu američkih službi“. Kako primećuje Osman Softić, njegova interpretacija „modernog islama“ – inspirisana, navodno, sufijskom tradicijom – „nametnuta je kao najprihvatljivija za zapadne interese. U akademskim i političkim centrima Zapada sugerira se kako bi je trebale slijediti i arapske, zemlje Srednje Azije i muslimanske zajednice Evrope, Amerike i Australije“.
Prema Gulenovom biografu Hakanu Javuzu, Gulen je islamski mislilac koji ima najviše sličnosti sa kalvinistima u hrišćanstvu. Ali, kako zaključuje Osman Softić, moglo bi se pre reći da „Hizmet zbog netransparentnosti, tajnovitosti i disproporcionalnog uticaja njegovih sledbenika u institucijama Turske više podseća na (katolički) Opus Dei“.
Način rada FETO-a je jednostavan i prilično efikasan: putem sopstvenih centara i škola, Gulen regrutuje i indoktrinira tursku sirotinju kako bi obrazovao novu tursku elitu, „koja će iskorijeniti kemalistički laicizam iz turskog društva i državnih institucija“ i „zamijeniti ga islamskim vrednostima“ (O. Softić) – islamskim vrednostima tumačenim u Gulenovom ključu. „Iz svoje rezidencije u Sejlorsburgu, gradiću u Pensilvaniji, Gulen… ’na daljinski upravljač’ rukovodi imperijom srednjih škola, univerziteta i poslovnih, finansijskih i medijskih korporacija koje djeluju u okvirima Hizmeta u Turskoj i njihovim ekspoziturama širom sveta.“

STARI I NOVI SAVEZNICI ANKARE

Poslednji u nizu napada na Tursku je udar na tursku liru, koja je u rekordnom roku izgubila 40 odsto svoje vrednosti u odnosu na dolar. Tim povodom turski predsednik je, optužujući direktno SAD, izjavio: „Na delu je ekonomski rat zapadnih zemalja protiv Turske… Mi se nismo i nećemo se predati onima koji deluju kao naši strateški partneri, ali od nas prave svoju stratešku metu.“
Sama tehnika napada na tursku liru, objašnjava Momir Bulatović, dobro je poznata bankarskim špekulantima: „Kada dobiju zeleno svjetlo, kompjuteri velikih banaka i investicionih fondova napadnu tursku liru ’nepristojno niskim’ ponudama za otkup. Oni to rade u nevjerovatno velikom obimu i brzinom koja prevazilazi moć shvatanja ljudskog uma. Ovo se naziva ’nanotrgovanje’ i decenijama je legalni način poslovanja u Americi. Razumije se da se njim bave samo privilegovane i superprebogate banke i fondovi.“
Cilj ove operacije je ekonomska i politička destabilizacija Turske, posle čega bi usledila smena vlasti. Sličnim napadima je 2014. bila izložena i ruska rublja. Istovremeno sa napadom na liru, američke kreditne agencije snizile su kreditni rejting Turske, dok je Bela kuća uvela carine na turski čelik i aluminijum. Sve to ne ostavlja mesta sumnji: novi napad na Tursku pripremljen je i organizovan u Vašingtonu.
Povod za novu fazu rata protiv Turske pružilo je hapšenje američkog evangelističkog pastora Endrjua Bransona, osuđenog zbog špijunaže i učestvovanja u organizovanju puča. Pastor je godinama održavao intenzivne kontakte sa gulenistima.
Tim povodom iranski ministar inostranih poslova Muhamed Džavad Zarif je u Ankari upozorio: „Amerikanci su pokazali da nemaju granica u vršenju pritisaka ili demonstriranju sile prema drugim, čak i kada se radi o saveznicima.“
Turska se danas nalazi u kritičnoj fazi borbe za sopstveni suverenitet, za pravo da vodi suverenu i nezavisnu politiku. Ova borba se sada vodi na političkom, ekonomskom i vojnom planu (u Siriji, Iraku i u samoj Turskoj).
Kriza u Idlibu ponovo je pokazala da Turska više ne može da se oslanja na „stare saveznike“ (SAD) i da je izlaz iz krize moguće naći jedino kroz sporazum sa „novim saveznicima“: „Radimo sa Rusijom, Iranom i drugim saveznicima kako bismo obezbedili mir i stabilnost i izbegli humanitarnu tragediju“, izjavio je nedavno turski ministar odbrane Hulusi Akar. To je u skladu sa skorašnjom porukom predsednika Erdogana – ukoliko SAD nastave da ponižavaju Tursku, ona će izaći iz NATO-a i potražiti „nove prijatelje i saveznike“.

Autor: Pečat