ZAPANjUJUĆE spretno, s obzirom na njegove prilično kratke noge, istrčao je na kolski drum ispred svoje zgrade na broju 19b u ulici Fontane, slikar, crtač i ilustrator Tuluz Lotrek, i svom svojom visinom od 152 santimetra, ekspanzionistički se valjao uzbrdo ka kabareu "Crna mačka", dok je, odstupajući pred predvečernjim galopom mraka, sjaj još jednog dana izvučenog na lutriji neumitno tupio oštrice milujući umirućom snagom krupne ulične oblutke. Usput je, gde bi stigao, glumio klovna.

Deset minuta kasnije, u "Crnoj mački" je zauzeo svoj sto u prvom redu i odmah, po navici, naručio politru crnog vina da ugasi žeđ posle omleta koji je prethodno u slast smazao kod kuće. Već su ga, sa izbeljenim žiponima i ukrućenim krinolinama, čekale prijateljice, plesačica Žan Avril, oratorka Ivet Gilber i igračica kan-kana Luiz Veber, dok su naokolo žamorili kolege slikari Adolf Vilet i Anri Paj, interpretatori Žil Žuj i Leon Diroše, pesnik Alber Samen i ko zna ko sve još.

Te godine, kralj Aleksandsar Obrenović se proglasio punoletnim i ukinuo namesništvo, održan je prvi sajam knjiga u Beogradu, na Dorćolu je proradila prva javna elektrana u Srbiji, umire Petar Iljič Čajkovski, a rađaju se Pavle Karađorđević, Vladimir Majakovski i Miloš Crnjanski. U Parizu je otvoren čuveni restoran "Maksim" i propisane su prve registarske tablice. Tuluz Lotrek je imao 29 i bilo mu je preostalo još dugih sedam godina kratkog života.

PROČITAJTE I: ZAPISI IZ PARIZA: Ulica Grenel

Za svojim stolom u "Crnoj mački" rastvorio je blok iz koga su se namah razleteli listovi, odabrao onaj započet sinoć, i ne časeći ni časa, bacio se, uz divljenje svojih prijateljica, na postimpresionističko dovršavanje još jednog po redu portreta njegovog vernog prijatelja, šansonjera, pisca, dramaturga, novinara i jezikoslovca Aristida Brijana, sve po navici cupkajući po podu dugačkim stopalima na koje su mu u dečaštvu kačili olovne blokove i preko njih praznili elektricitet, bajući mu tako protiv genetske bolesti izazvane krvnim srodstvom njegovih roditelja.

Brijan je na pozornici bio obučen u crnu plišanu pelerinu, s bretonskim prslukom, omotan crvenim šalom, glave pod šeširom preširokog oboda, ispod čijih rubova je lepršala neuredna kosa, i kao takav, ostao ovekovečen.

Istu odoru i danas nose predsednici Republike Monmartr. Jedanaesti po redu od njenog osnivanja, Alen Kokar, paradira u Brijanovom stilu, šireći oko sebe u grandioznom luku duh onog Pariza. Sve je, kao nekad, u "Crnoj mački". Vino mora da bude francusko i da ga ima u dovoljnim količinama, dobar omlet jede se sa šampinjonima, dok život mora da protekne u prijateljstvima, istini, pomaganju, sreći i veselju.

Alen Kokar voli i Skadarliju koja se pobratimila s Monmartrom. Čini mu se da je za nijansu živahnija od pariskog Umetničkog brda na kom i dalje slika mnogo Srba i misli da se Francuska krajem prošlog veka ogrešila o Srbiju. Šetao se i Kalemegdanom, i kaže da treba voleti Srbiju kao što je ona nekada volela Francusku, dok sa rukama u džepovima, omotan crvenim šalom, pod širokim obodom šešira, paradira od vinograda do Trga Tertr, oponašajući svog idola, Aristida Brijana, živi spomenik i intelektualnu veličinu svog vremena, koji je još kao dečak skupljao nagrade za znanje grčkog i latinskog, a istoriju poznavao u prste.