SAT je zazvonio tačno u tri. Iv Šarl se nevoljno, po navici, promeškoljio u širokoj postelji koju će, nekoliko trenutaka kasnije, kao i svakoga jutra, u gluvo doba, nevoljno da napusti. Gurnuo je glavu pod česmu, oprao zube, obrisao kosu peškirom, obukao čistu belu košulju i zakoračio na pariski asfalt. Mastiljavo nebo, posuto inertnim zvezdama, otvaralo je put u neslućene visine. A grad je spavao dubokim snom.

Sedam kilometara od oboda Pariza, nalazi se najveća tržnica svežih namirnica na svetu. Dvanaest hiljada ljudi ovde živi noću i, u hladnoći i uz buku, hrani svakoga dana osamnaest miliona ljudi. Iv Šarl je, već dvadeset godina, sa svojom firmom prehrambene ambalaže, jedan od njih.

Čim prekorači kapiju, sačekaju ga boje, mirisi, ukusi. Guščija džigerica u finom celofanu. Prskaju rebra pod satarom. Praćakaju se živi jastozi u slamenom pokrovu. Ljubičaste tikvice i suve šljive. Bundeva čeka pavlaku i peršun. Sve će se to posle znalački zbućkati i servirati na stolovima restorana sa pet zvezdica, ili na maloj, privatnoj mansardi na Monparnasu. Zgnječen paradajz, na podu.

ŠKAMPI će u njegovoj ambalaži odavde pravo u Singapur. Čekaju da zatvore kontejner. U avionu su za tri sata. Još četrdeset osam sati da se sve počisti iz tanjira. Svakog dana trideset aviona specijalno s hranom poleće s Roasija. Voće i povrće u Južnu Afriku. Kotleti u Japan. Orada u Indoneziju. Ostrige, skockane u ledu, u pustinju. Mrda živo povrće.

Šezdeset kasapina tranšira meso još od jedan. U hali minus tri. Napolju trideset tri. Prvi kupci stižu već u četiri. Sveža igra brojki. Na železničkoj stanici, istovaruju deset vagona iz Perpinjana. Petsto tona paradajza, krastavaca, limunova i grožđa, da za nedelju dana okrepe tri miliona ljudi. Dvesta grosista prodaje bakaluk trgovcima iz kraja. Kutija banana za časne sestre. Kajsije za fudbalski klub. Marža u centima. Pregovori kao na berzi. Pod ruku, za mišicu. Cena se menja iz sata u sat. Začas dvostruko skuplje. Šezdeset centi za kilo bresaka. Srećni osmeh bakalina. U jedanaest, ode poslednja gajba trešanja.

PET je sati. Iv Šarl, pod iznenadnim pljuskom, sa starim izanđalim kišobranom iz koga kao opasne strele sa svih strana vrebaju žičane kosti, nervozno čeka kamion. Svaka je isporuka mali trenutak stresa. Za prošli rođendan su mu, u ovo vreme, u zoru, ispržili kobasice, konfinirane smokvama i zakićene timijanom. Sve su zalili ledenim šablijem. Svi ovde imaju istančana nepca.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vince za užinu

Onda je došlo vreme za godišnji odmor. Iv Šarl je otišao u vlažnu zemlju slanog putera i sočne trave. Svarog je udarao čekićem po visokim normandijskim stenama i kovao munje. Svratio je u prvu radnju po kišobran. Ručno rađen, sa čak dvadeset i četiri špica. Nije mogao da bira.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Grobljanski pas

KIŠOBRANE su ovde pravili na licu mesta. Iskrojena škotska šara. Pomaljaju se lukovi pod parom. Visoka moda. Rukohvat po meri. Ima različitih šaka. Štekće stara "singerica". Kapriciozni žičani skeleti, ne daju se ukrotiti. Treba ih razumeti. Trajaće kroz vreme.

Ostatak dana proveo je opčinjen u malom butiku amrela. Došao je po kišobran, kupio je istoriju i novo zanimanje. Trampio je Ranžis za Normandiju. Sad su sva vlažna jutra njegova. Kad se već menjaju stvari u životu, neka to bude radikalno, i po meri, sa stilom.