Mirna plovidba

MONEOVSKE impresije titraju rukavcem. Osnovni elementi srećnog života meškolje se oko pramaca, bovi i lengera, divizionističkom tehnikom, bez teških boja. Svetli i čisti namazi, tamo gde nabrekla Sena beži iz Pariza ka Atlantiku, mešaju se direktno, van palete, na kobaltom grundiranoj površini reke. Slažu na ovoj naturalnoj impregnaciji takve tonove koji jedan kraj drugog postižu treperenje svetlosti u igri raznobojnih nestalnih odsjaja i, u različitim fazama dana, stvaraju naročitu fiziološku predstavu o svetu, stalno menjajući i sam izgled stvari. To nije slika, to je samo oko.

Pariske izbeglice iz stvarnosnog sveta projektuju svoju ličnu impresiju na vodama od Marne do Anijera. Nastanili su se uz obrasla i kamenita korita krvotočne arterije Grada svetlosti, poređali uz njih svoje brodice i splavove, spustili torbe na palube, nastanili se, najpre privremeno, a zatim zauvek, u napuštenim kapetanskim kabinama, spustili u drvene utrobe, leškajući se do kraja života u razapetim mrežama po ritmu nepredvidive reke, dok nad glavama tih novopečenih kormilara stajne plovidbe vijugaju beli stomaci galebova zatečenih i opijenih mirisom limunske trave koja se u dubini vode talasa. Žive u slici.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Grobljanski pas

Ukotvljeni novopečeni admirali bez portfelja bude se vazda s okruglim pogledom kroz bočni monokl. U ovoj kvadraturi kruga, ispred njih, teče jutro. Iza, promiče prošli život. Voda im nekada dođe do grla, podvuče crtu sredinom prozora i podseti ih da smo svi mi jednom nogom uvek na drugoj strani. Tad izađu na obalu, zasednu na zabran i podele s prirodom ostatak zadovoljstva.

U moru plutajućih avanturista, okružena svedenim danskim enterijerom, službenica za računarom ispisuje za popodne propisanu količinu slova. Slobodnijom procenom u odmeravanju norme, na susednoj barci, pridružuje joj se još nedovoljno čitani pisac. Traži dobitni epitet za ovaj dan. Na tegljaču koji je pre desetak godina odslužio svoje, zatekao se, u prijateljskom zagrljaju štafelaja koji nikako ne popušta, odumirući slikar koga će shvatiti tek kada potpuno okonča prirodni proces odlaska. Na prevrnutim vratima, položenim preko praznog bureta za kolomaz, ulupani plehani tanjir, u njemu se koprca delimično oglodan riblji skelet. U musavoj čaši dopola otpijena merica crnog vina, juče načet komad hleba i nekoliko mrva okolo, muvama u inat. Sam sebi deluje stvarno.

Prekuputa, sija noćni klub. Brod--pozorište, konstruisan još 1930, uhvatio se čvrsto crvenim nosem za konop. Zadužen je za dosetke, mimiku i teatar u svakom smislu. Brod-biblioteka nudi nova i stara izdanja. Knjiga o plovidbi miriše na pročitane stranice. Sakupljač Van Gogovih replika načinio je lepu kolekciju u najsvetijem mogućem okruženju.

Možda je najneobičnija među njima ploveća zubarska klinika. Moderni aparati fiksirani su za proživeli daščani pod bogato premazan sjajnim brodskim lakom. Sa mekanih i udobnih stolica pogled pada baš na presek vodostaja, ljuljuška i zavodi pacijenta, odvodeći ga u prirodno stanje odsutnosti. Nikada mi nije bilo jasno kako se u takvim uslovima postiže preciznost u intervenciji. Valjda, ipak, u životu sve mora da bude malo nahereno, kao grad na platnu Bate Mihailovića, da bi stajalo sasvim pravo.