ZAPISI IZ PARIZA: Degustacija pesticida

IZVOLTE u salonu na kafi, inverzivno, kao u kultnom filmu. A može i - dobrodošli na degustaciju pesticida, po scenariju naučnofantastične realnosti.

Svečana sala Industrijskih inovacija na Trgu Sen Žermen u Parizu. Ovde su braća Limijer prvi put prikazala svoj kinematograf, a opite i pronalaske publici, koja ih je upijala širom otvorenih očiju, predstavljali Luj Paster, Gistav Ajfel, Pjer i Marija Kiri i ini. Sad izvode neki drugi eksperiment, ovovremenu biološku novotariju.

GLASOVITI svetski naučnik za borbu protiv genetski modifikovanih organizama, profesor molekularne biologije Žil Erik Seralini, i njegov saradnik, majstor kuhinje Žerom Duzle, pozvali su zainteresovanu raju na lagano ispijanje herbicida.

Na stolu poređane prazne čaše. Profesor ih glanca, priželjno briska salvetom tragove osušenih kapljica. Publika ga netremice posmatra. Iz providnih minijaturnih bočica, s rukom nečitko ispisanim etiketama, zatim, u staklenke dosipa tačno odmerene mikrogramske količine plemenitog otrova. Ukrstio pogled, skoncentrisao se, mućka fungicide za suzbijanje pepelnice, plamenjače i crne truleži, preparate protiv klijanja piknaspora, pegavosti ploda i grinja.

HVATA, onda, karaf za vrat i sve to zaliva božanskim pićem. Klizi niz unutrašnje zidove čaša skupoceni "pilinji montraše", domen "leflev". U znak završenog posla, profesor diže jednu obrvu. Traže se dobrovoljci. Ko ima hrabrosti, neka priđe. Prpa, bato! Kao da to ne jedemo i ne pijemo svakoga dana? Sve je ovo, ipak, veliki i redak izazov. Odjednom, počeše da se pomaljaju ruke, kao šampinjoni na vinovoj lozi posle letnje kiše.

Klizi "montraše" niz grlo, presecaju se gutljaji komadima crnog hleba. Profesor u ruci drži nož kojim je kasapio veknu, uzdignut u ushićenju prenošenja neviđenog iskustva, upoznavanja široke mase sa unikatnim i nepoznatim osećajem ukusa pesticida.

Sintetika molekula čini svoje. Tek za nijansu ubija unutrašnji sjaj i dinamiku vina, suši sluzokožu, manje utalja žeđ, hrapavi jezik, lepi se za papile onome ko ima savršena nepca, pa ume i može da oseti. Sve je, u suštini, isto, samo drugačije. Malko gorči, kao brada starog pušača.

Kako vreme odmiče, ukusi se sve više izjednačuju. Na kraju, polovina ne može baš da se zakune šta je to čas pre pila. Eksperiment se završio. Nastupaju osmeh, žamor i oslobođenost posle svršenog čina. Ali, zamorčići nikako da se odmaknu od stola. Krajče ono što je ostalo. Prvo čiste, pa onda i eksperimentalne čaše. Vince nije loše, makar bilo i s pesticidom. Naročito kada boca košta 400 evra. Bez rizika nema užitka.