Koban pohod Svetog Luja

KADA je kretao u osmi krstaški pohod 1269. godine na Tunis, protiv mamelučkog vladara, egipatskog sultana Bajbarsa iz dinastije Bahri, francuski kralj Luj Deveti, inače još za života poznat kao Sveti Luj, krst je poneo sa najmanjeg od sadašnja dva pariska ostrva u Seni, gde je imao običaj da se na miru Bogu moli. Ekspedicija mu se nije posrećila. Ubrzo po započetoj opsadi grada, umire od dizenterije. Telo su mu onda skuvali u vinu da bi razdvojili meso od kostiju koje su kao relikviju preneli u Francusku.

Ostrvo u samom centru Pariza, na površini od 11 hektara, sa svega dve i po hiljade stanovnika, više buržujsko nego turističko, kao što je to susedni Site, najpre su činila dva ostrvca, Kravlje, gde je stoka brstila rastinje, i Bogorodičino, kao mesto srednjovekovnih sudskih dvoboja i deljenja božje pravde, koje je još kralj Karlo Ćelavi u 9. veku darovao pariskom biskupu, da bi tek početkom 17. veka bilo prekomponovano u jednu celinu.

Odmah je potom započeta urbanizacija ostrva, kao jedna od prvih planskih operacija ove vrste u Parizu, i pored žučnih protivljenja kanonika Notr Dama. Neke ideje u tom smislu imao je Anri Četvrti, a posao su dovršili njegova supruga Marija Mediči i sin Luj Trinaesti. Početkom 18. veka, ostrvo je dobilo ime Sen Luj, po svom slavnom posetiocu s početka ove priče.

Kraljevi magistrati, savetnici i finansi počeli su tu, uz obode uskih uličica, u atmosferi seoske idile usred grada, da dižu svoje velelepne kamene rezidencije, od kojih je najveći broj i danas zadržao originalni izgled fasada, tako da je ovaj deo prestonice dobio nadimak Ostrvo palata.

Oni koji sebi mogu da priušte ovakav luksuz, kvadrat stambenog prostora na ostrvu Sen Luj, pod uslovom da se nešto od toga pojavi u prodaji, plaćaju danas, u proseku, 15.000 evra. Nedavno je ovde ponuđen loft od svega 3 kvadratna metra po ceni od 50.000 evra, uz napomenu da mu je potrebno detaljno renoviranje.

Tu ad-hok zabavljači, nad podmostovskim dvorima beskućnika, u zamenu za sitniš rotiraju čunjeve, sentimentalne pivopije prazne krigle u dubokom hladu kafanskih podruma iz 17. veka, a porodični šetači čuvaju leđa Bogorodičinoj crkvi, čekajući strpljivo u redu za čuveni sladoled kod "Bertijona", dok zaljubljeni parovi romantično piknikuju pružajući đonove ka reci.

Na zapadnom špicu, okovan tišinom i samoćom, kao kapetan mirne ostrvske plovidbe u romantičnom odsustvu, pod lučom kandelabra na kamenim pločama u produžetku Keja Burbon, čije narandžaste baklje gore u odsjaju Senom, potpuno napušten u gradskoj tarlabuci, mladić rastvorio knjigu. Udubio se u narodna kazivanja sakupljena u Bajbarsovom romanu, spajajući tako legendu i stvarnost.