Dušan Proroković: Novi rat za Bliski istok

STRATEŠKA koncepcija NATO iz 1999. godine promovisala je ljudska prava i slobode. SAD su imale ambiciju da uređuju svet po svojim standardima, pa su zbog toga proklamovale spremnost da preko NATO vode ratove gde god su ljudska prava ugrožena. Kako je to izgledalo, imali smo priliku da se uverimo na našem primeru. Međutim, svega 11 godina kasnije nova Strateška koncepcija NATO se menja i za prioritet se proglašava energetska bezbednost.

Ratovi se sada započinju zbog nafte i gasa. Opet, na našem primeru i obustavljanju projekta "Južni tok" smo mogli da vidimo kako implementacija ovog dokumenta izgleda. Cilj SAD je sada da se smanji zavisnost evropskih država od ruskih energenata i tako spreči strateško povezivanje EU i zvanične Moskve.

Ovo je Americi samo delimično uspelo. S jedne strane, Nemačka je nastavila da kupuje ruski gas preko gasovoda "Severni tok". Upravo se gradi i njegova druga linija. S druge strane, u igru je od 2015. godine ušao još jedan važan akter: Iran. Suspenzijom do tada važećih sankcija Teheranu, ova zemlja se otvara za zapadne investitore i dobija mogućnost za uključivanje na bogato evropsko energetsko tržište.

Za razliku od svakojakih projekata koji je trebalo da posluže kao alternativa ruskom gasu, od dovođenja tečnog naftnog gasa iz SAD do evropskih luka, do spominjanja Azerbejdžana kao mogućeg snabdevača, a koji su bili nerealni ili nemogući, iranska izvorišta to mogu biti. Na teritoriji Irana se nalaze druge najveće rezerve gasa na svetu (posle Rusije), a relativna geografska blizina evropskog tržišta omogućava dugoročno povezivanje cevovodima.

Prema izvorima iz Evropske komisije, EU je još 2014. godine počela intenzivnu razradu planova na ovu temu. Otuda i veliki pritisak na Baraka Obamu da ublaži svoju politiku prema Teheranu i potonji dogovor da se okovi sankcija ipak skinu (u zamenu, Iran je pristao na prestanak razvoja vojnog nuklearnog programa). EU je popustila američkom pritisku zbog Ukrajine i ušla u oštru konfrontaciju sa Rusijom, ali su SAD popustile po pitanju iranskih sankcija. Danas SAD, uprkos potpisanom sporazumu, i dalje zabranjuju svojim kompanijama da nesmetano posluju sa Iranom, ali je pozicija evropskih država sasvim drugačija.

Epilog svega je prošlonedeljno potpisivanje ugovora vrednog dve milijarde dolara između francuskog "Totala", kineskog energetskog giganta CNPC i iranske gasne korporacije koja upravlja poljima u Južnom Parsu. Do 2020. godine ukupna investicija u eksploataciju iranskog gasa na ovim poljima bi trebalo da premaši 4,6 milijardi dolara.

I tu nije kraj. Hosein Zamanija, zamenik iranskog ministra nafte, najavljuje da su im potrebni partneri koji bi uložili čak 170 milijardi dolara u "naftno-gasni biznis". Spajanje iranskih izvorišta sa evropskim potrošačima počinje u velikom stilu, i ukoliko u narednim godinama bude još ovakvih sporazuma, to povezivanje će biti sve čvršće.

I tu se vraćamo na početak teksta. EU i Iran imaju interes da sarađuju. Ali to nije interes SAD. Zamena ruskog za iranski gas na evropskom tržištu je za SAD "skok sa konja na magarca". Iran još od 1979. godine predstavlja ključnu pretnju američkim interesima na Bliskom istoku. Sa većim prilivom investicija i dobiti od prodaje gasa, Iran će postajati sve snažniji, verovatno i najvažniji regionalni igrač.

S obzirom na to da znatna šiitska populacija, religijski vezana za Iran, živi u Iraku, Saudijskoj Arabiji i Bahreinu, to će mu omogućiti veći uticaj na politička dešavanja u tim državama i možda čak i novo prekrajanje granica u ovom delu sveta. Zato, ukoliko Vašington želi da osujeti rast uticaja Irana, to mora da učini odmah. Posle će biti kasno.

Zbog svega, treba očekivati novu destabilizaciju Bliskog istoka. U Starteškoj koncepciji NATO piše i zašto. SAD ne žele da se EU (energetski) osamostali, a za njih su sami po sebi problematični svi aranžmani sa Rusijom i Iranom. A EU, sve dok je bezbednosno vezana za NATO, to neće moći da spreči, bez obzira na to što je njen interes da Bliski istok bude što je moguće mirniji.