Evropa traži novi politički život

PARIZ

OD STALNOG DOPISNIKA

EVROPSKU političku scenu u poslednje vreme karakteriše fenomen da novoosnovani pokreti budu mnogo jači i do nogu potuku tradicionalne stranke. Videlo se to na izborima u Francuskoj, nedavnim predsedničkim, i parlamentarnim čiji se drugi krug održava danas, na kojima Makronova "Republika u pokretu" postiže istorijski uspeh.

Primera ima i u drugim evropskim državama.

"PODEMOS" u Španiji, "Pet zvezdica" u Italiji ili grčka "Siriza", napravili su pravu pometnju na tradicionalnoj političkoj sceni u ovim zemljama. Istovremeno, značajan rezultat ostvarila je i "Nepotčinjena Francuska" Žan-Lika Melanšona. Slični pokreti, poput "Levog bloka", rađaju se i u Portugaliji.

Ovi pokreti mogu biti krajnje levičarski, centristički ili desničarski, ali im je zajedničko jedno - ustajanje "protiv sistema". Građani i određene socijalne grupe sve više smatraju da tradicionalne stranke, u kojima se briše granica između klasične levice i desnice, ne zastupaju jasno njihove interese. Običan svet želi da bliže i jače učestvuje u "participativnoj demokratiji" i preuzme politiku u svoje ruke. Traže se veći moralni nazori i uskraćivanje velikih privilegija, ustaje se protiv korupcije, političkog nepotizma i oligarhije koja vlada već decenijama.

Svedoci smo nove demokratske ere populističkih talasa, u kojoj se običan građanin, u Evropi pogođenoj različitim krizama, oseća prevarenim, uskraćen za klasične vrednosti. Jednostavno, više ne veruje u demokratiju kojom je uobičajeno pokušavao da ostvari svoja prava. Novi, na brzinu formirani pokreti, znali su da odgovore na ove težnje i želje za promenama.

DA LI TO, međutim, znači i kraj klasičnih političkih partija u tradicionalnom institucionalnom miljeu? Hoće li stranke nestati? Ova pitanja odnose se i na mnoge druge sfere života u savremenom društvu, pogađajući i neke profesije. Odgovor zavisi pre svega od mogućnosti adaptacije. Nije ovo prvi put: i u prošlosti su se neke partije (baš kao i zanimanja) glasili, ali su se na njihovom mestu rađali novi, oni koji su znali da pruže odgovore na očekivanja javnosti. Najbliži ovoj istorijskoj istini i nestajanju danas su francuski socijalisti.

I pored mnogih novina koje nude, postavlja se pitanje koliko su novonastali pokreti dugog daha. Da bi mogli da funkcionišu, moraju da imaju strukturu, organizaciju, pravila odlučivanja, odgovorna lica. Dakle, sve ono što čini jednu stranku. Tako i sami prerastaju u političke partije i opasno se približavaju principima njima omražene oligarhije. I Makronova prvobitna formacija "U pokretu", uostalom, već je, posle godinu dana, prerasla u političku partiju "Republika u pokretu".

Makronov front odneo ubedljivu pobedu

NE TREBA zanemariti ni činjenicu da iskustvo sticano decenijama u partijskom organizovanju takođe ima značaj pri donošenju nekih važnih odluka i sprovođenju potrebnih reformi. Posle svega, dolazi se do krajnjih dometa pokreta, što su "Siriza" ili "Pet zvezdica" već pokazali.

Na kraju, sve se ponovo svodi na suštinsko pitanje pravičnije raspodele bogatstva i odnosa radnika i poslodavca, što neminovno vodi ka istorijskoj podeli na levicu i desnicu. Tako na značaju dobija i Čerčilov zaključak o demokratiji da je kapitalizam najgori oblik ekonomskog upravljanja, ali da još nije osmišljen bolji.