Dušan Proroković: Put Maršalovog plana

GROMOGLASNO je najavljen "novi Maršalov plan" za balkanske zemlje. Dovoljno da se počne sa pričom kako nas EU nije zaboravila i novom propagandnom kampanjom kako ćemo u bliskoj budućnosti živeti bolje. Međutim, posmatrajući još uvek oskudne podatke o tome šta se pod ovim podrazumeva i kako sve treba da bude realizovano, ovako "na prvu loptu" bi se dalo zaključiti kako smo daleko od bilo kakvog "Maršalovog plana".

Maršalov plan je, kako mu i samo ime kaže, realizovan na inicijativu američkog generala Džordža Maršala, čoveka sa neverovatnom vojničkom i političkom karijerom. Bio je načelnik Generalštaba američke vojske tokom Drugog svetskog rata, potom sekretar za odbranu i državni sekretar. Uz to, oslanjao se na procene Džordža Kenana, legendarnog autora "Dugog telegrama" iz Moskve, koji je sovjetske potencijale procenjivao mnogo bolje od rukovodstva u Moskvi.

Maršal i Kenan na vreme su shvatili da se u zapadnoevropske zemlje mora poprilično investirati kako većina njih ne bi završila u sovjetskoj interesnoj sferi. Zavodljivost komunističkih ideja je bila velika, socijalističke partije su jačale na celom kontinentu, a bez obzira na to što se kasnije pokazala nefunkcionalnom, planska ekonomija je u prvim posleratnim godinama počela da donosi neočekivano dobre rezultate.

Privreda Sovjetskog Saveza je rasla, a infrastruktura se obnavljala. SAD su od 1948. do 1951. godine uložile u Zapadnu Evropu oko 13 milijardi dolara, što je i po današnjim merilima ogroman novac. Tada je bio nesrazmerno veći, jer je bruto društveni proizvod SAD početne 1948. godine iznosio 258 milijardi dolara. Ulagano je u infrastrukturu, ali pre svega u sveobuhvatni razvoj privrede, što je ratom razrušenoj Evropi dalo ključni podsticaj da postane ono što danas u ekonomskom pogledu jeste. Holandija je tada povukla 1,2 milijarde za tri godine. Primer Holandije je važan, pošto bi se ona donekle mogla uporediti sa posmatranim "zapadnobalkanskim" državama po broju stanovnika (mada ne i po veličini teritorije, što bi onda značilo da je Balkanu neophodno obezbediti više novca, ali to pitanje možemo i zanemariti).

Kada bi se isti standardi primenili danas na balkanske zemlje, a kao reper uzelo posleratno ulaganje SAD u Holandiju, to bi značilo da bi EU u naše područje "novim Maršalovim planom" investirala oko 500 milijardi dolara. Sa ovolikim sredstvima, nesumnjivo, mogao bi se dugoročno planirati održivi razvoj i Balkan bi izgledao sasvim drugačije već za 10 godina. Ali mi ćemo teško videti i stoti deo ove sume. Zato će i efekti biti stostruko manji.

Prvo, EU je spremna da ulaže pre svega u infrastrukturne projekte, mada je i tu nepoznato u koje, osim auto-puta Priština - Beograd.

Drugo, u rast privrede je u postojećim okolnostima nemoguće ulagati više zbog strukturnih problema. Kada bi EU dozvolila balkanskim državama da razvijaju visokoprofitne sektore, naše kompanije bi vrlo brzo postale konkurencija nemačkim i francuskim. Suština postojećih integracija je suprotna i temelji se na razvoju niskokumulativnih sektora i održavanju niske cene rada u perifernim državama. SAD su imale sasvim drugačiju strategiju 1948. godine i zato je Maršalov plan uspeo.

I treće, novac za balkanske države biće prikupljan na donatorskim konferencijama. Slično se radi već dve decenije, od samita u Solunu i rezultati su poražavajući. Ako hoće da podrži Balkan, EU mora kao SAD da opredeli sredstva direktno iz budžeta. Sve ostalo je šarena laža. Ili šargarepa, da se pokaže kako "evroperspektiva" i dalje postoji. A sve u cilju istiskivanja rastućih uticaja Rusije, Kine i Turske u regionu.

Zapravo, to je i jedina sličnost sa originalnim Maršalovim planom. Jer, i on je bio utemeljen da bi se sprečilo širenje uticaja SSSR. Samo, Amerikanci su tada znali da im neće pomoći propaganda i šargarepe, već suštinske odluke i sistemski rad. EU to danas neće da shvati. Možda i zato što nema Maršala i Kenana, već uglavnom (čast izuzecima) drugorazredne političare, koji su uvereni da će posao završiti sa jednim auto-putem i uz puno propagande.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative