Na raskrsnici iznikao klavir

HODAŠ, tabanaš pariskim asfaltom, a onda - hop, iznenadi te ničim izazvan koncert na raskrsnici dva sasvim obična puta. Tamo gde je sinoć duvala šetačka promaja i špartala prolaznička gomila, iznikao klavir. Na čistini, pred semaforom.

Nikad ne znaš kad ćeš i gde da naletiš na pijanistički performans. Zamakneš za lipom, kad tamo - klasika. Četiri dana kasnije i hiljadu i po koraka dalje, tu gde je pas maločas obeležio teritoriju - džez. Skroz na drugom kraju ulice, prekoputa praonice rublja, u isto doba kad i prošle nedelje - sving. Zakoračiš na bulevar Sen Žermen, krene i muzika. Krećeš se u ritmu, na putu do kuće.

Ulični svirači za klavirom imaju uvežban način dopremanja instrumenta. Strpaju ga u pik-ap, a onda na posao. Ceo manevar pri utovaru traje deset minuta. Istovar, takođe toliko. Teška je sprava taj pijanino. Sto kila. Neko, da mu bude lakše, skine stranice. Ne i Žan Batist. Zvuk mora da bude pravi.

Auditorijum, kod kafea "Bisi". Turisti stoje s raširenim mapama, familija sa sladoledom, gost sa Dalekog istoka snima spot. Neko kupuje cveće, drugi srče kaficu u bašti. Znaš da te neko negde voli, samo treba da pronađeš ko i gde. Žan Batist propoveda lepu reč muzike. Aplauzi na otvorenom, za njega i stari "bentli".

Isplati se svirka. U koferu prilog. Prodaje i diskove. Deli flajere. Poziva publiku na stalne i povremene koncerte. Zabranjeno je. Ako policija dođe, rizikuje da dobije kaznu. Jedanaest evra. Ima i gorih stvari u životu. Ali, umeju da pogledaju kroz prste. Poštuju njegovo odelo i kravatu.

Kao profesionanalni muzičar, Žan Batist je nastupao u čuvenoj grupi "Danijel Sidni Beket", muzicirao s bendom u slavnoj pariskoj "Olimpiji", svirao u Njujorku sa Arvelom Šoom, kontrabasistom Luja Armstronga, predstavio se u prepunoj frankfurtskoj Operi, sa bubnjarem Piterom Erskinom u Holivudu snimao muziku za "Slatke snove". Ali, ne smeta mu da istovremeno izađe i na ulicu. Uprti klavir na leđa kamioneta, pa u grad. Tako, pedesetak puta godišnje. Dobra muzika je za svaku priliku i svačije uši. Lepo je biti na otvorenom, među ljudima.

Koncert za pešake i nevidljivi orkestar, u nedeljno popodne, taman kad mu vreme nije, iznenadi, razgali, očisti iznutra, dušu oporavi. Zastane se, oslušne. Za trenutak, stojeći otputuje. Pa se put posle nastavi.