Sveti tepih Arašijame

GUSTO tkan ružičasti ćilim od latica japanskih trešanja prekrio travnjak gaja iz domena parka So. Preko carske postelje prostirku rastvorili Fumi, Noriko, Satoši i Ecuko. Na raznobojnu mušemu spustili bento pakete sa različitim vrstama rolnica, pravougaonim nigirijem, makijem umotanim morskom algom nori i sveže sečenim sašimijem.

Iznad njih, na granama razbuktali grozdovi živopisnog cveta. Dovoljno je da nepredvidivi prolećni zefir samo mahne krajičkom svog nestašnog repa, pa da najednom započne letimična vejavica rozikastih konfeta koje nemilice upadaju u šolju mlakog zelenog čaja banče, dok prvi topli zraci odozgo razgrću naramke lepeza, u igri svetala nalik na one iz šaljivih priča rakugo i tradicionalnog pozorišta kabuki, šarajući estampe na postavljenoj trpezi.

U parku So, u južnom pariskom predgrađu, nalazi se jedan od najbrojnijih zasada japanske trešnje u ovom delu sveta, sa 254 stabla, od kojih 150 roze, sorte kanzan. U proleće, raspuknu se u svoj svojoj veličanstvenosti, dok stotine Japanaca, ali i njihovih francuskih prijatelja, dolaze na hanami, običaj posmatranja i uživanja u lepoti trešnjinog cveta sakure.

U svetu ima preko šest stotina vrsta, od belih do tamnocrvenih. Prve procvetaju na Okinavi još početkom februara, a poslednje na ostrvu Hokaidu krajem maja. Između, cvetaju i u Parizu.

Tad na proslavi oko dvorca So odjeknu topoti perkusionističkog taiku umeća, a koreografiju upotpune ples ava i trk dece sa zmajevima, simbolom plodnosti, dok im raščupane glave zasipa rozenkvarc vejavica. Dolaze Japanci ovde i drugim danima, čak i u zimu, da budu blizu kuće i tradicije.

Hakuba u krilu drži činiju s rastresitim čirašijem, dok u nju upada nepredviđen, opali trešnjin cvet. Boce sakea umotane tkaninom furošiki, po dobroj tradiciji iz perioda Edo. Starija gospođa u kimonu meditira u rajskom vrtu sasvim isključena iz spoljnog sveta, dok deo generacije japanskog podmlatka otvara flašu piva i tamani sendvič sa šunkom i salatom. Neko, tamo, pika fudbal.

Studentkinja Sakurada, srećnog imena, uranja bosa stopala u prirodni tepih, osećajući se, na trenutak, usred Pariza, kao da prolazi kroz sveti špalir Arašijame.