Japanci se ubijaju od posla – u pravom smislu te reči!

POSLE 100 prekovremenih sati mesečno, zaposleni u Japanu ne znaju da li rade za život, ili žive da bi radili, a iscrpljenost i depresija ih često podstiču da izvrše samoubistvo.

Tokom osam meseci rada u reklamnoj agenciji Dentsu, 24-godišnja Macuri Takahaši pretvorila se od lepe, marljive i popularne mlade žene u fizičku i mentalnu ljusku koja je spavala samo deset sati nedeljno i bila žrtva maltretiranja na poslu. Poruke koje je ostavljala na društvenim mrežama otkrivale su očajanje koje ju je obuzimalo dok je pritisak na poslu rastao. Veliki prekovremeni rad, koji je iznosio neverovatnih 105 sati mesečno pored redovne 40-časovne radne nedelje, iscrpljivali su i deprimirali Macuri, dok se zbor kritika nadređenih osećala bezvrednom. Sve ovo je uticalo na to da se Macuri u decembru 2015. godine baci sa krova kompanijine zgrade u kojoj je živela.

Osam meseci kasnije, Inspekcija za radne standarde je utvrdila da je uzrok smrti bio prekovremeni rad, u Japanu poznat kao „karoši“. Nažalost, ovo nije retka pojava u japanskom društvu, u kome se očekuje da zaposleni stavljaju firme i kolege iznad svega ostalog.

Ministarstvo zdravlja, rada i socijalne pomoći je ocenilo da su, u fiskalnoj 2015. godini koja je okončana 31. marta, 93 samoubistva i pokušaja samoubistva povezana sa prekovremenim radom, što je omogućilo porodicama nastradalih da traže kompenzaciju. Ovi podaci se, međutim, ne podudaraju sa policijskom statistikom koja posao vidi kao uzrok 2.159 samoubistava te godine.

Do aprila 2015. je podneto 1.456 prijava za prethodnu godinu od strane porodica žrtava karošija. Poređenja radi, od 2004. do 2008. podneto je ukupno 1.576 tužbi.

- Ima mnogo razloga zašto problem postaje sve akutniji, ali je najveći pojedinačni razlog prekovremeni takmičarski duh u našem društvu - smatra Hiroši Kavahito, predsednik Advokatske kancelarije Kavahito i prvo čovek Nacionalnog saveta odbrane za žrtve karošija. - Početkom devedesetih, kada je japanski ekonomski balon pukao, nacionalna ekonomija je stagnirala i kompanije su morale da smanje troškove. Za mnoge je najlakši način bio da smanje broj stalno zaposlenih i zamene ih radnicima sa privremenim ugovorima.

Stalno zaposleni su iz ovog razloga osećali pritisak da rade više i duže kako bi sačuvali posao.

U poslednjih 10 godina, duži radni dan, neplaćeni prekovremeni rad, za koji se koristi eufemizam „službeni prekovremeni rad“ i kraći praznici su postali normalna pojava. Vlada Japana je prepoznala da postoji problem i 2014. godine donela uredbu kojom se zahteva nadgledanje kompanija i provera slučajeva smrti ili bolesti za koje se sumnja da su posledica preteranog rada. Tokom 2015. godine istražena su 2.362 slučaja i u 60% njih su izrečena upozorenja ili kazne.

Vladina Komisija za reformu rada, na čijem čelu se nalazi premijer Šinzo Abe, uvela je gornju granicu od 45 prekovremenih sati mesečno, odnosno 360 časova godišnje, kao i kazne za one koji ne poštuju odluku. Međutim, ukoliko neka firma ima više posla, radnici smeju raditi i 100 sati više tokom jednog meseca, odnosno 80 sati svakog meseca u periodu od dva do šest meseci. Maksimalni broj prekovremenih sati godišnje ne treba da pređe 720.

Kada uzmete u obzir da se ova ograničenja ne odnose na rad u toku praznika, to znači da zaposleni mogu da rade neverovatnih 960 sati više tokom godine.

Porodice ljudi koji su stradali od prekomernog rada kritikovale su odluke komisije, smatrajući da vlast praktično legalizuje dugačak radni dan nauštrb zdravlja radnika.

Izvor: Newsweek