Valerio kao ceo orkestar

PEŠAČKA ulica, poput one Dager i njoj sličnima. Na tektonskoj liniji gruva kače se hodači iz podzemnog prolaza. Klize nevidljivom muzičkom žicom, privučeni i omamljeni, kao kraljevska kobra mamcem zlatne zurle.

U dubini, u registru vanvremenske zvučnosti, tonove na saksofonu proizvodi Valerio. Vetrom iz ulubljenog instrumenta, usred načetog proleća, raznosi uvelo lišće Prevera i srećne dane druženja, briše uspomene i uklanja tragove razdvojenih ljubavnika, iz vremena kad je život bio mnogo lepši.

Prostodušna replika Stena Geca odbija se od ulične kamene ploče i pravi flešbekove na moćni vibrato Edit Pjaf, zavodnički magnet Frenka Sinatre i Iva Montana, baršun Erika Kleptona i prosuto mleko iz glasa Neta Kinga Kola.

U ritmičkom hodanju mase na kraju dana, polaritet. Oduševljenje i melanholija u isti mah. Melodičnost uliva nadu u bolje sutra. Koraci do cilja onda su kraći.

U zaklonu raseljenog lijandera, naslonjen na drvena rebra žardinjere, zatvorenih očiju, Valerio ne mari za prizor. Muzika je njegov život koji se odigrava s druge strane kapka. Okolo, prošaran zracima, prolazi svet.

Valerio je iz Ploeštija. Svira bubnjeve, gitaru, harmoniku. Sam svoj orkestar. Otac mu je prvi saksofon kupio kad je napunio šest. Celu porodicu u Rumuniji čine muzičari. I danas sviraju na svadbama i sahranama.

Traži četiri-pet evra, zadovoljan je sa tri, rado prima dva. Daj jedan, pa da popričamo.

Prosi na jugu, živi u Stenu, na severu. Između je tanka nit. Zimi Pariz, preko leta Oranž, Montelimar, Avinjon. Sad će na put, samo što nije krenuo. U Francuskoj ima mnogo para. Dva sata, trideset evra. I još čini ljude srećnima, zasipa ih iz plehane lule zvezdanim prahom. Konfetama violinskih ključeva prilazi žena s detetom u kolicima. Uči ga primarnim zvucima. Muzika nevina, sva u belom. Ta pesma je slična nama.

Valerio nema prednje zube. Vazduh onda dobije potpuno slobodan put da bez prepreka struji do trščanog jezička. Sva silina pretapa se tako u lagan i mio zvuk.

Valerio ima komad trotoara i 67 godina. Pamti vreme Tita i Čaušeskua. I to mu dođe neko opalo lišće. Setno, oduvano vetrom. Srećna beše mladost.

Kad je već tako, komšijski, pošteno, pušta u etar onaj mirisni cvetak. Za rastanak s onima koji ne zastaju, predočava svršetak našeg opojnog sna.