Komentar: Tomahavk

NI tri meseca zvanične vlasti Donald Tramp nije sastavio, a 45. predsednik Sjedinjenih Država je vojnom akcijom i ispaljivanjem 59 "tomahavk" raketa na sirijsku vojsku u bazi Šarjat gurnuo svet u političku i verovatno dugotrajnu hladnoratovsku podelu. U najboljem slučaju.

Udar u Siriji, opravdan jezivim masovnim ubistvom hemijskim oružjem u Idlibu, za koji Zapad veruje da je delo Asadovih snaga, dočekan je sa odobravanjem u redovima američkih saveznika. Ako je hteo, mada je to malo verovatno, da ovim zakrpi na mnogim mestima opasno napukli savez, Tramp je u tome uspeo, jer ovakvo jednoglasje u sopstvenim redovima Zapad nije imao godinama. Doduše, manje zbog Trampa, više zbog Asada, koji je za mnoge "krvnik bez premca" koji treba da odgovara za svoje ratne zločine.

A šta bi bile po svet opasne strane ove akcije SAD? Damask će želeti da uzvrati, samo je pitanje koliko Asad ima snage za tako nešto, osim ako ne preuzme taktiku džihadista, pa pošalje četu samoubica, ali u njegovim redovima i nema baš mnogo takvih fanatika.

Za SAD, Rusija je veći problem. Putin je dugo radio na tome da povrati ugled zemlje i predstavi je kao ne samo regionalnu već i svetsku silu. Napad na njenog saveznika, na nekog ko se smatra satelitom ruske sfere uticaja, Kremlju ostavlja crvenilo na licu. Neki odgovor mora da usledi. Teško da će biti vojni - uostalom, po svemu sudeći, Moskva je upozorena da "tomahavci" dolaze, pa ništa nije urađeno - ali postoji tako mnogo neuralgičnih tačaka gde su Rusi u prednosti. Ukrajina, recimo.

Udar planetarnog policajca ostavio je zasad samo ožiljak na licu svetskog mira. Hoće li zarasti ili tek počinje da krvari, videćemo.