Borislav Komad: Vladimirovič

NIŠTA lakše nego od prijatelja stvoriti neprijatelja. Teško je, međutim, od neprijatelja stvoriti prijatelja. To se, istina, događa ređe, ali se ipak događa, pa koliko traje da traje. U međunarodnim odnosima pogotovo.

Reč je, ovog puta, o šefu Kremlja Vladimiru Vladimiroviču. Dok je dobar deo sveta, pogotovo zluradnici sa zapadnih strana, očekivao da će prvi čovek Moskve maltene zaratiti sa Turskom zbog obaranja ruskog aviona 24. novembra 2015. godine nad nebom Sirije, Vladimirovič je pokazao i mudrost i političku inteligenciju. Čekao je i dočekao svoj trenutak za pravu i efikasnu akciju.

Kad su se 15. jula 2016. turski pučisti nakanili ne samo da smene predsednika Republike Tajipa Erdogana već i da ga likvidiraju u letovalištu u kojem je bio na odmoru, moćna Federalna služba bezbednosti Rusije, naslednica KGB, kojoj je svojevremeno služio sadašnji šef Kremlja i to uvek sa ponosom isticao, dojavom šefu Turske sprečila planirani puč i ubistvo Erdogana samo dvadesetak minuta pre završnog čina.

Praktično preko noći, Ankara, koja je do tada Rusiju označavala kao neprijatelja broj jedan, na milozvuk svojih partnera u NATO, promenila je politiku prema Moskvi. Najedared se sve promenilo za sto osamdeset "političkih i vojnih stepeni".

Prvo je iz prestonog grada Republike Turske izraženo jasno i glasno izvinjenje Moskvi, a potom su odnosi dveju država, na iznenađenje mnogih, prerasli u obostrano "uzajamno poštovanje", kako se obično kaže političkim i diplomatskim rečnikom.

Nije, međutim, ostalo samo na tome. Uz najviše državne počasti Tajip Erdogan prelazeći neki dan crveni tepih, dočekan od svog domaćina uz saglasje da unaprede svoje odnose, i kao "ekonomska kruna", najavljena je izgradnja Turskog naftnog toka, kao što se valja nadati kako će Vladimirovič omekšati do sada tvrdi stav Ankare i njenoj "brizi prema šiptarskoj braći na Kosovu i Metohiji". I možda posavetovati "sultana", s obzirom na njegov uticaj u Sarajevu, da ublaži retoriku prema Republici Srpskoj.

Sve u svemu: sve ubrzanija istorija pokazuje kako je samo moć udružena sa državničkom pameću neuporedivo jača od moći iza koje ne stoji mudrost.