Snegovi od snova ali i stvarnosti

ONDA dođoše snegovi, prvi snegovi odsustva, na dugim trakama tkanim od snova i stvarnosti. Tako je o zimskim radostima svojevremeno pisao francuski pesnik i diplomata, nobelovac Aleksi Leže, alijas Sen Džon Pers, koji je ovaj neznačenjski nadimak sebi nadenuo nasumično, tek tako, u viteška vremena kada se tepalo sebi i drugima.

Snegova u Parizu odavno nema. Most Mirabo tokom cele godine zadržava maslinastu boju zamišljenih četinara među kojima promiču opsenarski izgubljeni Apolinerovi ljubavnici, stisnuti pod nepostojećom vejavicom, ispod kojih sve protiče, osim njih samih i neistopljenih snegova.

Izbledeli su tragovi u lapavici Renoovih "monastela" iz tridesetih na fotografijama Renea Zibera, očišćen je od smetova Izisov ratni snimak dezorijentisanih i bezimenih hodača koji se nesigurno kreću u svim pravcima okupiranom ulicom Luvr, izbrisan iz prirode idilično izbeljen kliše Albera Monija ulice Klaustra Bogorodičine crkve pedeset i treće.

Niko se više ne kreće utabanim stazama šampiona Francuske Fransisa Piketona, koji je na skijama pre sto godina u Bulonjskoj šumi ostavio tragove u objektivu Žaka Anrija Lartiga, nema više razgolićene dečje graje koja, kao pre pola veka, pod objektivom Eduara Bubaa grudvama razvrstava crno-beli drvored u Luksemburškom parku, niti usamljenog mislioca s negativa Andrea Martena na klupi pod belim krovom šezdesetih u parku Tiljeri.

Ne postoje više postrojena vojska praznih stolica i udaljeni par s štapom i lepršavom crnom pelerinom u počasnom stroju zavejanih platana Filipa i Žan-Kloda Gotrana.

Sada padaju samo neke dosadne kiše. S neba cure neprekidni metalni snopovi, razlivaju lažne akvarele s odsjajem u vremenu zaustavljenih fasada, po trotoarima i glavama usiljenih modernih šetača.

Nema poledice, bljuzgavice, smetova, slomljenih ruku i opasnih ledenica, neočišćenih staza i zavejanih prilaza. Ali nema ni polarne čistine u bistrom pogledu, slatke jeze s druge strane prozora iz tople sobe kad zaveje, popodnevnog sankanja ni cike u eksploziji dečje radosti.

Samo ponekad, iznenada, s pauzom u dugom nizu godina, kako kakva zaboravljena antikvarska retkost, nakratko zasoli s neba, da bi zimska razglednica s pariskih ulica nestala u isti čas, kao jedna pahulja na toplom dlanu.

Planeta se pregreva, srca se hlade.