Jednačina sa jednom nepoznatom

KRIM - Sirija, to je linija po kojoj će se, prema očekivanjima svetske javnosti, kretati odnosi Rusije i SAD dok na njihovom čelu budu Vladimir Putin i - Donald Tramp. U Srbiji priželjkujemo, manje ili više potajno, da to bude trougao, i da se dve vodeće nuklearne oružane sile ponovo pozabave još jednom tačkom na mapi sveta: Autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija. Rusi su više puta ubacivali Kosmet u jednačinu u kojoj je među (ne)poznatima poluostrvo Krim, a u novim, za njih manje neprijateljskim uslovima na globalnoj pozornici, svaki takav šum mogao bi kod Srba da podgreje izvesne nade.

U ruskoj Dumi je burno proslavljena pobeda Donalda Trampa na izborima. Ili je proslavljen poraz Hilari Klinton, svejedno. Trampova retorika usmerena ka Moskvi i njenom neprikosnovenom lideru iz Petrograda, Putinu, znatno je pomirljivija od hladnoratovskog odnosa Hilari Klinton.

Šef Odbora Gornjeg doma ruske Dume za međunarodne odnose Konstantin Kosačov izjavio je da bi Vašington i Moskva mogli da oforme zajedničku koaliciju za borbu protiv terorista u Siriji - čim SAD razmisli o svojim prioritetima i prestane da se meša u unutrašnje stvari drugih zemalja. Po njemu, nema neprelaznih prepreka za tako nešto: Rusija samo čeka da se uveri u promenu strateških interesa SAD, odnosno da Amerika više ne želi promenu vlasti u Siriji, već da ima nameru da se bori protiv terorizma.

BORIS Dolgov, stručnjak Ruskog instituta orijentalistike, ocenio je da su promene američkog "kursa" prema sirijskom konfliktu moguće, da je Tramp tokom kampanje govorio "prave stvari", ali da mu neće biti lako da prevaziđe otpore CIA i Pentagona ako bude želeo da obustavi pomoć velikom broju sirijskih naoružanih grupa koje Amerika podržava.

Ovoga leta, Donald Tramp je sugerisao da bi Vašington možda trebalo da se pomiri sa odvajanjem Krima od Ukrajine: na televiziji Ej-Bi-Si kazao je da bi stanovništvo poluostrva radije bilo deo Rusije. Još ne možemo znati da li će Amerika, eventualno, priznati tu teritorijalnu promenu, kao i šta bi to značilo za napore naše zemlje da ospori pravo na otcepljenje kosmetskim Albancima.

Kada su pre više meseci ruski bombarderi u izuzetno niskom letu prozujali iznad američkog ratnog brodovlja, Tramp je kazao da bi sa Rusima razgovarao da se takve stvari ne dešavaju, a "ako se dese, možda bismo i zapucali". Tramp, uprkos našoj istrajnoj nadi u "zadrtog Amerikanca" (koliko god nam bio simpatičan), kako izgleda, nije ispoljio nameru da bude mlak, niti naivan u međunarodnim odnosima. On, štaviše, u čvrstini stezanja omče oko terorista pokazuje nameru da bude više nalik na Buša, nego na Obamu - ne smetaju mu ni nasilne metode prilikom isleđivanja te vrste neprijatelja.

POSLEDNjI put se o američko-ruskom prijateljstvu govorilo kada su se dve nacije osetile zbliženim posle velikih žrtava koje su, obe, pretrpele od bezumnih terorista: Amerika u napadu Al kaide 11. septembra 2001, a Rusija u čestim udarima koje je trpela od islamskih fanatika sa Kavkaza (dugo vremena su te terorističke akcije, zapravo, nailazile na potpunu ravnodušnost tvoraca zapadnog javnog mnjenja, a čečenska borba za nezavisnost uživala nepodeljenu podršku uprkos uspostavljanju šerijata, pa je ruska diplomatija nastojala da iskoristi povoljan trenutak - iskrsnuće zajedničkog neprijatelja - da radi za državnu stvar). I tada je na vlasti u SAD bio republikanac, štaviše, poput Trampa predizborni protivnik Klintonovske politike intervencionizma (gde god nađeš zgodno mesto, ti "tomahavk" ispali) Džordž Voker Buš, sin svoga oca.

Pre tačno 15 godina, novembra 2001, Putin je odleteo Bušu u posetu u Teksas, ovaj ga je vozio po svom ranču, učio ga kako se igra uz popularnu američku folk-pesmu, priredio mu roštilj... Predsednički par je razmenjivao viceve, a pod mačo-odeždom posetio je i jednu srednju školu. Novinari su primetili da je atmosfera bila dobra i prijateljska, a da su konkretni rezultati bili mnogo skromniji: Buš i Putin dotakli su se Avganistana i sporazuma o smanjenju nuklearnog naoružanja.

RUSKO-američku žurku u Teksasu odavno prekriva pokrov zaborava. Ubrzo je Buš Mlađi postao veći intervencionista od Bila Klintona i Lindona Džonsona zajedno, a 2008, u vreme rata u Severnoj Osetiji i Abhaziji, Dik Čejni, njegov njegov prvopodređeni, govori se, predlagao je da se raketama "tomahavk" napadne tunel kojim su Rusi dovodili pojačanja na front protiv Gruzije. Odgovorili su ga. Državna sekretarka Kondoliza Rajs je bila ta karika koja je povezivala epohu Buša Mlađeg sa politikom sile njegovih prethodnika, između ostalog i brutalnom kampanjom za nezavisnost Kosova.

I potonja, Obamina administracija, već na početku mandata iskazala je nameru da popravi odnose sa Moskvom. Niko drugi do Hilari Klinton, tadašnja šefica diplomatije, predala je kolegi Sergeju Lavrovu crveno dugme sa engleskom reči "reset" i njenim (pogrešnim) prevodom na ruski. Pompezno se o tome govorilo kao o novom početku u odnosima dveju velikih zemalja.

SVETSKA politika, međutim, nije pi-si računar, da bi se privremeni slom sistema mogao otkloniti pritiskom na dugmiće "kontrol", "alt" i "dilit". Amerikanci i Rusi su, zapravo, posle najava zbližavanja, resetovali neprijateljstvo čije razmere mlađa publika može da nasluti samo iz filmova - propagandnih pamfleta poput četvrtog nastavka sage o "Rokiju" iz 1985. Rusija je danas pod američkim sankcijama, a to podseća na rane osamdesete, kada su Sovjeti oborili južnokorejski putnički avion, a Reganova administracija potom zabranila "Aeroflotu" da leti u SAD.

Hoće li Trampova administracija ukinuti sankcije Moskvi, možda i pre nego što to učini Evropska unija? Mogao bi to da bude veliki preokret ubrzo posle inauguracije Donalda Trampa, zakazane za 20. januar. A šta onda?

Aleksandar Solženjicin, najpoznatiji ruski iseljenik u SAD iz novijeg vremena, govorio je pred smrt da Amerika i njena elita nisu imali problem sa komunizmom, već sa Rusijom. Mada, neki će argumentovati da je Solženjicin tada bio isuviše star i da nije imao dovoljno razumevanja za savremeni svet. Razumevanje za ruski pogled na svet, međutim, ne postoji na Zapadu odavno - pre su u pitanju vekovi nego decenije - pa bi svaki korak ka odnosima međusobnog uvažavanja i priznavanja interesa i ravnopravnijeg statusa Moskve bio zaista veliki gest sa strane buduće američke administracije. I malo je, u ovom slučaju, mnogo - možda zato što je Rusija toliko velika zemlja.