Iskustva Južne Koreje

ČUVENI profesor ekonomije na Kembridžu, inače poreklom iz Južne Koreje, Ha Džun Čang ima tezu da razvijeni rade ono što ne savetuju (čak zabranjuju) nerazvijenima.

Slično bi se moglo reći i za njegovu domovinu, ako posmatramo njen ekonomskih put od građanskog rata na "38. paraleli" 1953. do danas. Ona je posle tog rata bila jedna od najsiromašnijih zemalja sveta. Razorenoj državi je nametnut ekonomski model uobičajen u ekonomskim paketima međunarodnih institucija. Otvaranje prema svetu, zaduživanje u svrhu oporavka privrede, liberalizacija trgovine, potpuna privatizacija javnog sektora, finansija, industrije...

I ona je sprovodila takvu politiku. Ali stvari su bivale sve gore i deset godina od rata, per capita je bio među najmanjim u svetu (82 dolara) a izvozila je samo sirovine (tunsgram, riba). Međunarodne institucije su je označile kao državu bez šanse da se izvuče iz krize. I onda se počelo događati čudo.

Primenjen je model koji se bitno razlikovao (suprotan) od savetovanog i primenjivanog modela pre toga. Uvedena je jaka planska industrija koja je ekonomiju razvijala u tri faze. Šezdesetih laka i tekstilna industrija, sedamdesetih teška (crna i hemijska industrija), a osamdesetih je počeo razvoj auto-industrije, brodogradnje i elektronske industrije.

Vlada je postala vlasnik svih banaka, čime je upravljala kreditima za razvoj. Uvedena je oštra carinska zaštita domaće robe kombinovana sa subvencijama i ostalim instrumentima podrške domaćoj privredi, a strane investicije su strogo kontrolisane. U oblastima gde je ocenjeno da se ne mogu razviti domaće kompanije bile su dobrodošle ali i zabranjene tamo gde je planirano da se te grane razviju.

Planiranje državne privrede obuhvatalo je saradnju sa privatnim sektorom u cilju oporavka domaće privrede. Mere zaštite i podrške su usmerene i prema privatnom domaćem sektoru sa komplementarnim razvojem kompanija sa državnim i privatnim vlasništvom.

To je bila priprema za otvaranje prema svetu, ali tek kada budu konkurentni privredama u međunarodnoj trgovini i kada će ta otvorenost donositi korist a ne gubitke. Dok su na jednoj strani razvijani bazni državni džinovi na čijem su se čelu često nalazili čak i generali korejske vojske (?), podstican je i privatni sektor u vlasništvu porodica, poznatiji kao "čeboli". To su bile porodične firme sa neprikosnovenim predsednikom (šefom). Čeboli (srećna grupa) su bili ili skup manjih kompanija sa istim nazivom ili veliki konglomerat sa stotinama kooperanata uključenih u neku proizvodnju.

Od tih porodičnih firmi nastali su giganti Hyundai, Daewoo, Samsung ili LG. Sredinom osamdesetih ova četiri konglomerata su stvarala 80% BDP i 60% ukupnog izvoza. Sirovinskom bazom su i dalje snadbevani sa domaćeg tržišta, čime je u velikoj meri izbegnuta uvozna zavisnost proizvodnje.

Tek kada su dovoljno ojačali svoju privredu, Korejci su prešli na koncept otvorenog i liberalnog tržišta. Dogodila se neverovatna ekspanzija izvoza korejske robe s kraja 20. veka. Zahtevi za veće plate od strane radnika su usmerili dalji razvoj korejske privrede.

Pošto u radno intenzivnim granama veće plate znače i smanjenje konkurentnosti, počelo je ulaganje u proizvodnju u drugim zemljama sa jeftinijom radnom snagom. Iako je prelazak na liberalnu ekonomiju bio očigledan i dalje su se donosili petogodišnji razvojni planovi, računajući promenjene ekonomske okolnosti u svetu i izbegavanje zamki u koje mogu upadati kompanije iz Koreje.

Južna Koreja je postala četvrta ekonomija Azije i jedna od perspektivnijih ekonomija sveta, koja je od primaoca kredita prešla u davaoce međunarodnih zajmova. I sve bi bilo u redu da sa prvim teškoćama oko azijske ekonomske krize 1998, a kasnije i svetske krize, nije promenjena filozofija "azijskog tigra". Iako bi sa trgovinskim suficitom koji nije padao ispod 50 milijardi dolara godišnje, lako rešila trenutne probleme, ponovo je ušla u aranžman sa MMF. Zauzvrat je dobila "ogromnu pomoć" (kredit), u visini svog trgovinskog suficita.

To u početku nije bio problem jakoj privredi jer je i taj uvećan dug i dalje bio ispod 15 odstp BDP (ranije 9 odsto). Ali "paket" sa MMF je značio privatizaciju privrede i banaka, pa trgovački suficit nije više išao državi već novim gazdama bivših državnih kompanija. Umesto sanacije javnog duga, novac od suficita je završavao u privredama zemalja vlasnika privatizovanih firmi, a ne u zemlji gde je i ostvaren. Klasična priča, BDP je počeo da pada, nacionalna valuta da depresira, a javni dug da se uvećava i danas je oko 35 % BDP ili 420 mlrd dolara. Poslednjih godina se oseća oporavak, ali sa skromnim rastom privrede od 2,4 procenata (nekada prelazio 10 odsto) i negativnom stopom industrijske proizvodnje (-1,5 odsto u 2015).