PARIZ- OD STALNOG DOPISNIKA "NOVOSTI"

BEATRIS je na svom uskom balkonu s ogradom od kovanog gvožđa u obično nedeljno prepodne opušteno čitala Onfreova razmišljanja na temu otuđenosti. Onda je pogledala na sat. Bilo je već prošlo dvanaest. Ušla je u sobu, na brzinu navukla baletanke i bez trunke šminke na licu strčala do prve pekare.

POL je za to vreme završavao svoju uobičajenu šetnju parkom. Obožavao je Pariz krajem leta, oslobođen balasta birokratskog aparata. Disao je punim plućima. I on je na povratku skoknuo po hleb.

Dvoje poznanika mimoišli su se na mostu Mirabo i, oboje žureći na ručak, u prolazu, u znak pozdrava, ne zastajući, uz širok osmeh, po staroj dobroj navici, kad god bi se u ovakvim prilikama sreli, ukrstili, kao mačeve, vruće i mirisne bagete.

Ovaj hleb neobičnog oblika, širok oko pet centimetara, a dugačak 65, težak 250 grama, ušao je u istoriju na poseban način. Njegov izgled Francuzi duguju Napoleonovim pekarima. Prethodna, okrugla forma, u vreme imperatorovih osvajanja izdužena je da bi se vekna lakše prenosila na dugim soldatskim putovanjima u leđnom džepu uniformi ili niz nogu, u sarama čizama.

Dobar razlog da očuvaju ovu tradiciju imali su kasnije konstruktori pariskog metroa na samom kraju 19. veka, takođe iz sebi svojstvenih, praktičnih razloga. Pribojavali su se sukoba između radnika iz različitih regiona, koji su dolazili iz Overnje, Bretanje i ostalih autohtonih delova Francuske, a koji su u džepovima, za svaki slučaj, uvek držali oštre britve, ako ni zbog čega drugog, a ono za sečenje na kriške i dalje prisutnih velikih okruglih hlebova. A baget se lako kida i za njega nije potreban nož.

TANKA, hrskava verzija je zatim, u kontinuitetu, dobrodošla pariskim pekarima, kojima je dvadesetih godina prošlog veka bilo zabranjeno da mese pre četiri sata ujutro. A za baget im je bilo potrebno manje vremena da se testo podigne i ispeče.

Amblem Francuske, a pre svega Pariza, koliko i beretka, sir, Ajfelova kula i crno vino, zaštićen je tek po dekretu iz 1993. godine, kada je utvrđeno da mora da sadrži tačno odmerene sastojke, da bi mogao da opstane u okviru tradicije. Danas ga, u slast, više ne čapkaju ratnici i ratoborni radnici, već milionska vojska usamljenih mirnodopskih mačevalaca, poput Beatris i Pola.