Komentar: Obrve

TEŠKO da su preci Donalda Trampa i u najluđim snovima mogli da naslute da će upravo njihovo prezime postati jedan od najzvučnijih dokaza drevne izreke: Nomen est omen - ime je znak.

Za većinu američkih republikanaca Donald Tramp je baš ono što mu prezime kaže - adut, dobar čovek, za Belu kuću. No, za elitistički vašingtonski vrh iste te, Republikanske partije on je, opet, ono što to ime kaže - truba. Za samog Trampa on je, najzad, takođe to što mu prezime govori - dobitna karta.

Poigravanje višeznačjem reči "tramp", tako, otkriva sve paradokse republikanske trke za Belu kuću, bez presedana u istoriji američkih prdsedničkih izbora. Kontroverznom tajkunu pošlo je za rukom da se od autsajdera, izjednačenog sa zvezdom rijalitija, vine do izabranog stranačkog kandidata za predsednika Amerike.

Prirodno je, i sasvim legitimno, da su se, na tom putu, dizale i obrve i povika na njegove zapaljive izjave, baš koliko je i simptomatično da su mnogi njegovi stavovi prijali uhu Amerikanaca umornih od promašaja vašingtonskog establišmenta. Prirodno je, takođe, i da taj establišment reaguje na povredu svojih vrednosti, pa i interesa. Ono što, međutim, ne prija ni uhu, ni umu demokratskih Amerikanaca, ali i demokratskog sveta, jeste težnja tog establišmenta da "digne u vazduh" ono na čemu SAD počivaju i čemu podučavaju svet, a to je pravo poštovanje volje građana.

Tramp, možda, na kraju, neće biti konačni izbor Amerikanaca za Belu kuću. Ali poruka svetu koju već danas šalje nemirenje zvučnih republikanskih imena koja su bila na čelu SAD, CIA, Svetske banke... sa voljom birača iz sopstvenih stranačkih redova, možda je ozbiljnije pitanje od toga ko će se useliti u vašingtonsku, 1600 Pensilvanija aveniju.