Dušan Proroković: Lažni puč u Turskoj

Posle dešavanja od 15. jula, Tajip Redžep Erdogan će biti sve moćniji unutar Turske, ali i sve usamljeniji u međunarodnoj areni.

I do sada je bilo prigovora na način njegove vladavine u samoj Turskoj. Opozicija i intelektualci su upozoravali da je to vlast na ivici diktature. Nobelovac Orhan Pamuk je nedavno izjavio i kako Erdogan "gura zemlju u građanski rat". U svetu se, takođe, sve više njih distancira od predsednika Turske. Jednostavno, Erdogana je teško pratiti. Njegove česte i nagle promene politike i strateških partnera su naterali čak i dojučerašnje saveznike na oprez. Sa njim niko nije načisto. Posle cele priče o "državnom udaru", stvari će se verovatno radikalizovati i na unutrašnjem i na spoljnom planu.

Na unutrašnjem planu, Erdogan sada dobija mogućnost da sve stavi pod potpunu kontrolu. "Državni udar" je dovoljno dobar izgovor da se preduzimaju razne restriktivne mere, a da se za tako nešto dobije i podrška javnosti. Dakle, ići će se u smeru disciplinovanja vojnih struktura, razbijanja opozicije (posebno ćelija pokreta "Hizmet" Fetulaha Gulena), do usvajanja zakona kojima će mediji biti u potpunosti cenzurisani. Erdogan postaje gospodar svih političkih procesa i tokova u zemlji. Međutim, iz pogleda drugih država, pre svega evropskih zemalja sa kojima je Turska zajedno u NATO-u, priča o državnom udaru je opasno igranje vatrom koje pre svega pokazuje da je predsednik Turske na sve spreman. Od takvih političara se distancira, sa njima se ne prave prijateljski dogovori.

Jer, posle onoga što se dešavalo između petka i subote, teško će se pronaći ozbiljan analitičar u svetu koji neće sumnjičavo zavrteti glavom. Državni udar se ne izvodi na način kako su to pokušali zaverenici iz Ankare! Ovo što su oni uradili nije pokušaj preuzimanja vlasti, već samoubistvo. Izgleda da nisu ni znali gde se u trenutku otpočinjanja udara Erdogan nalazi, pa su bez veze gađali predsedničku palatu, iako je predsednik bio na letovanju, na drugom kraju zemlje.

Istanbul, grad u čijoj aglomeraciji živi blizu 20 miliona stanovnika, pokušali su da blokiraju zatvaranjem dvaju mostova, uz angažovanje par hiljada vojnika (od toga, većina su vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka). Nisu imali nijednog čoveka unutar drugih struktura, pre svega policije i tužilaštva, a u vojnim strukturama kolo su vodili pukovnici (nema generala među pučistima). Na kraju, Erdogan ih je "počistio" za svega nekoliko sati, a iako su delovi vojske proglasili vanredno stanje, turski predsednik se nesmetano kretao po zemlji, čak je leteo avionom od Marmarisa do Istanbula.

Erdogan je imao problema sa delovima vojske, a kao i svi njegovi prethodnici, zazirao je od oružanih snaga. U istoriji savremene Turske izvedeno je nekoliko uspešnih državnih udara. Vojska je u ovoj zemlji četvrti stub vlasti, koji, kada zatreba, uspostavlja kontrolu nad civilnim institucijama. Sasvim je moguće da se zbog Erdoganovih "političkih lupinga" i sve teže situacije u zemlji u vojnim krugovima razmišljalo o državnom udaru. Moguće je da su napravili lošu procenu i požurili. Ali sasvim je moguće i da je Erdogan znao za to. Pa su službe i strukture pod kontrolom šefa države, koristeći razne mehanizme, "pogurale" najnestrpljivije da krenu u akciju. Verovatno se zbog toga i ispostavilo da je sam Erdogan spremnije dočekao državni udar nego oni koji su trebali da ga izvedu.

Uglavnom, turska vojska, čija pešadija se uvek apostrofira kao druga najmoćnija unutar NATO-a, sa dugom tradicijom, školovanim kadrom i odličnim analitičkim aparatom, ne bi sebi smela da dopusti ovakav neuspeh. Da je vojni vrh organizovao udar, on bi nesumnjivo uspeo. Erdogan bi već danas bio deo prošlosti. Mnogo toga u celoj ovoj priči nije na svom mestu. I to će u raznim centrima moći samo produbiti sumnju kako je Erdogan u sve ovo umešan. Državni udar nije uspeo, on će sada dobiti mnogo više vlasti i ovlašćenja nego što ih je ikada imao. Prisustvovaćemo procesu svojevrsne "sultanizacije" Turske.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative