Petokrake i krstovi

BEZBROJ puta politika Bele kuće, Stejt departmenta i Pentagona doživljavala je debakle, misleći, valjda, kako im niko i ništa ne može, jer su se samoproglasili "posebnim". Ali u toj opijenosti, pogotovo posle raspada Sovjetskog Saveza, kad su pomislili da je slomljena kičma njihovog najvećeg rivala, i pored silnih analitičara predvođenih Zbignjevom Bžežinskim, nisu predvideli na šta će to sve ispasti. Likujući da su pokorili "crvene", što je, navodno bio osnovni cilj, a ne glavna meta Rusija, pravoslavlje i sveslovenstvo - pa i nas nazivaju "malim Rusima", zamaskirano kao borba isključivo protiv ideologije Moskve, dobili su, u stvari, mnogo većeg i opasnijeg suparnika, ali ne zbog njegove vojne sile koja je sve jača i jača, već iz sasvim drugog razloga.

Želeći da propagandom i političkim injekcijama uspavaju "velikog medveda", nisu ni slutili da su, naprotiv, probudili verska osećanja desetine miliona ruskih mužika pravoslavne vere. Ne shvatajući kako su politički sistemi i ideologija prolazne kategorije, a verska osećanja večna, takozvani nosioci novog svetskog poretka, pokazali su istorijsku kratkovidost. Da su mnogo pažljivije i studioznije - što Amerikancima nikada nije bila jača strana - proučavali rusku istoriju i njihovu pravoslavnu veru, ne bi sebi dopustili da posle više decenija, nesvesno, naravno, svojim arogantnim držanjem praktično ujedine "crvene" i "bele" Ruse spajajući petokraku sa pravoslavnim krstom, formirajući tako moćnu kolonu istovernika, za njih opasniju od oružane sile Ruske Federacije.

Dva primera to oslikavaju na najbolji mogući način. Lukavi Gruzin, Josif Visarionovič Džugašvili - Staljin koji je od dolaska na vlast 1924. godine razrušio na hiljade pravoslavnih crkava, odmah posle ataka nacističkih hordi na Sovjetski Savez 22. juna 1941, pozvao je u Kremlj mitropolita Sergija, čuvara patrijarhijskog prestola (od 937. pa do 1943. godine Ruska pravoslavna crkva nije imala patrijarha), "zamolio" je da ovaj preostalim crkvenim zvonima uputi zov vernicima za učešće u velikom otadžbinskom ratu, što je i učinjeno. Nemački izvori, s druge strane, izveštavali su, ne bez razloga, vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera, kako su se i najtvrdokorniji, zarobljeni politički komesari Crvene armije pred streljanje krstili prema pravoslavnim običajima. Da su to, ali i mnogo toga drugog znali, Amerikanci i njihova politika, ne bi olako slavili, ali samo pokušaj uspavljivanja "velikog medveda".

A kad se on probudi, tad je i najopasniji. To im, ali i drugima, svojim odnosom prema pravoslavlju i rusofobiji, često poručuje i Vladimir Vladimirovič.

Pa, ko razume, razume!

Borislav Komad, novinar