Preti li nam evropsko proleće

JEDAN od najčitanijih članaka prethodne nedelje napisao je Seref Oguz, kolumnista turskih dnevnih novina "Sabah" (ili u prevodu na srpski - zora). Usred "diplomatskog rata" između Nemačke i Turske, kada su najpre poslanici Bundestaga usvojili rezoluciju o turskom genocidu nad Jermenima, da bi im nekoliko sati kasnije Tajip Redžep Erdogan odbrusio da su Nemci poslednji na planeti koji smeju da izgovore reč genocid i pozvao turskog ambasadora iz Berlina na konsultacije, Oguzov tekst je dobio na aktuelnosti, te su ga prenele novine širom Evrope.

Turski novinar opisuje sve proteste, od Španije, Poljske i Grčke do Nemačke i zaključuje kako bi se sve moglo završiti velikim "evropskim prolećem". Prema njemu, buduću destabilizaciju evropskih država ubrazavaju sve veće razlike između bogatih i siromašnih, pa će i uzroci potresa biti socijalni. Sledi nam, dakle, novi krug klasne borbe. Ima, svakako, istine u Oguzovoj tezi, ali se i previđaju neke stvari. Verovatno su na njegov zaključak preveliki uticaj imali i aktuelni radikalni protesti sindikata u Francuskoj, koji se protive usvajanju novog zakona o radu. Da dolazi do "puzajuće destabilizacije" evropskih država, to je očigledno, međutim, nisu svuda socijalne teme te koje uzrokuju sve dublje društvene i političke podele. Nekoliko je različitih razloga zbog kojih se "trese" Evropa.

Prvi je potrošenost do sada korišćenog razvojnog modela. Generacije rođene posle 1990. će biti prve od Drugog svetskog rata naovamo koje će živeti (ili već žive) gore od svojih roditelja. Prema svim parametrima koji se mere. Kako to promeniti, pre svega je političko pitanje. Potrebno je graditi nove politike, a to onda dovodi do sukoba između novih "alternativnih političkih pokreta", koji okupljaju uglavnom mlađu populaciju, i tradicionalnih, klasičnih političkih partija, kojima ne pada na pamet da prepuštaju pozicije.

Drugi razlog je bujanje nacionalizma, ili čak povampirenje fašizma. U nekim društvima se "alternativa" traži u okretanju sebi i jačanju sopstvene države (primer sa predsedničkih izbora u Austriji je samo poslednji u nizu) što izaziva žučne diskusije i polarizuje javnost. Migrantska kriza je samo doprinela jačanju ovog trenda.

Treći razlog je sve vidljiviji separatizam, što se može objasniti i prethodnim argumentima. Negde okretanje sebi podrazumeva isticanje zahteva za nezavisnošću, kao što je to slučaj u Škotskoj, Kataloniji ili Flandriji.

Četvrti razlog je pitanje daljeg funkcionisanja EU i to se pre svega odnosi na zapadnoevropske zemlje. U Velikoj Britaniji će za nekoliko nedelja biti održan i referendum po pitanju ostanka ove zemlje u EU. Takođe, udruženja malih privrednika i sindikati se oštro protive potpisivanju sporazuma sa SAD o "transatlantskog partnerstvu", zbog čega bi EU postala samo "protočni bojler" za ostvarivanje američkih ekonomskih interesa u državama članicama.

Peti razlog je odnos prema NATO, a ovo pitanje je otvorila eskalacije ukrajinske krize. Evropske zemlje su ušle u besmisleni "hibridni rat" protiv Rusije, a da građanima još niko nije ubedljivo objasnio zbog čega se to desilo. Slepo praćenje SAD u strateškim opredeljenjima evropske zemlje je počelo više da košta nego što im donosi.

Svi nabrojani razlozi zbog kojih može doći do daljih destabilizacija su pre svega političke prirode. Ako bude "evropskog proleća" to će pre biti zbog politike, a ne zbog socijalnih tenzija. Mada su male šanse i da dođe do "evropskog proleća". Jer, iako postoji EU, ne postoji jedno i jedinstveno "evropsko građansko društvo". Jedne muke muče Poljake, druge Nemce, a sasvim treće Špance. Političke krize će se odigravati unutar država i svaka od njih će biti različita i po uzrocima, i po svom razvoju i po epilogu.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative