Francuska prestonica čuva svoje tajne zaključane u trezorima

PARIZ

OD STALNOG DOPISNIKA "NOVOSTI"

ISTINA je u gotovini, a sigurnost u sefu. Varira samo pojam bogatstva. Iskustvo pri tom kaže da su lični trezori u bankama najsigurniji. Oni kućni lako mogu da se poharaju: postoje, čak, i saveti kako da se oprobano otvore za kraće od minuta. Maler je, jedino, ako vam u sitne sate, hitno, za neplanirani izlazak, zatreba brilijantska dijadema.

Šta će ko čuvati u sefu, sasvim je lična stvar. Nije ni skupo. Za osamdesetak evra najma godišnje, obezbedi se vrednost i do 30.000 evra. Pod uslovom, naravno, da se vrednost meri novcem. Silazak do trezora je, takođe, potpuno privatno pitanje. Službena pratnja ne zaviruje u sadržaj. Nije zgoreg znati i da banka nije u obavezi da obavesti poreske vlasti o postojanju sefa.

Kada se jednom nađu, oči u oči, vlasnik i njegova dragocenost, prepušteni su, bez smetnje, u potpunoj privatnosti, obostranim fluidima. Jedino je važno biti krajnje oprezan i pažljivo čuvati ključ, pošto duplikat ne postoji. Dobra tradicija ne poznaje šifru.

A UNUTRA, čega sve nema. Slažu, ljudi, zlatne poluge, nakit, tapije, urolana slikarska platna slavnih majstora kojima se, kao jedini privilegovani, u retkim trenucima, dive samo oni, pa posle iz mraka bankarskog podruma izlaze bogatiji od ostalih za jedan sunčev zrak.

U tami trezora čuče i testamenti, sudska rešenja, rukopisi, zapisi tajnih pronalazaka koji, nekada, za života izumitelja ne ugledaju svetlo dana. Naslaganim svežnjevima novčanica, pohranjenim u sefovima, kao ciglama ozidavaju bezbednost za stare dane. Veruju da je bezbednije ovako, nego da ga, gore, na šalteru, oroče. Kakva ironija: jedan opljačkao banku, odležao svoje, pa posle životnu apanažu krckao iz sefa koji je iznajmio u istoj firmi. Nisu sve pare čiste, da bi legle na račun.

Brojne su i neobične priče šta se sve krije u bankarskim sefovima, čije tajne, koje su inspirisala onolike pisce vodvilja i kriminalističkih pisanija, od Gistava Vaeza naovamo, najčešće nikada ne izrone na površinu. Tek kad se vlasnik rastane s ovim svetom, isplivaju, tu i tamo, retke storije i skaske o neobičnosti privatnih života svakoga od nas.

JEDAN je, tako, navraćao, s vremena na vreme, tačno u podne. Sakriven, šmrknuo bi malo belog praha. Tu je bio siguran da mu ga policija neće pronaći. Bogati posrednik u transakcijama, bez trunke poverenja u svoje saradnike, čuvao je ovako pečat kojim je overavao važna dokumenta. Bivalo je da se u sefu nađu originalni kulinarski recepti i retko blato za lečenje reumatskih bolesti.

Uzaman su zlobni znatiželjnici pokušavali da saznaju zbog čega je jedan osvedočeni bankrot i dalje, gotovo svakodnevno, odlazio do svog sefa u banci. Kad je umro, i kada je njegov trezor konačno otvoren u prisustvu svedoka, notara i naslednika punih sakrivene nade, iz tame čelične kutije veličine starog radio-aparata izronili su zastareli naslovi novina i, u uglu, nedovršeni doručak u obliku zamotuljka s napola pojedenim pecivom. Nije mario za zabranu unošenja stvari podložnih raspadanju. Čuvao je ponos i goli život kroz ono malo, nasušno, što ostane od čoveka.