Dušan Proroković: Kriza za Tasu iz Korinta

VESTI iz Grčke su svakodnevne i sve dramatičnije. Međutim, često se najbolje ne razume šta se dešava u ovoj, nama bliskoj zemlji. Penzioneri u Srbiji bi baš voleli da ih "pogodi grčka kriza". Jer, prema zvaničnoj statistici, prosečna penzija u Grčkoj je preko 700 evra. Plate u javnom sektoru se i dalje dobro drže i kreću se od 600 do preko 1000. Kakva kriza može biti sa ovakvim primanjima? Valjda se i dalje može pristojno živeti?

Navedeni podaci, iako lepo zvuče, mogu samo da zavaraju. Činjenica je da deo Grka uživa visoke penzije, ali je to svega četvrtina penzionerske populacije. Najniže penzije su nešto preko 200 evra. Takođe, prosečne penzije su sada više od prosečne zarade u privatnom sektoru, što je neodrživo na duge staze. Zato je vlada Aleksisa Ciprasa krenula u opsežne mere reforme penzionog sistema, posle čega su usledile demonstracije. Da bi bile isplaćivane bilo kakve penzije u narednim godinama, neophodno je da zaposleni uplaćuju više u penzioni fond, a da pri tome to nije nikakva garancija da će ti isti zaposleni nekada u budućnosti primati solidne penzije. Posle svih povećavanja poreza (PDV je 23%) i ostalih nameta, Grci ne žele, a i nemaju odakle da izdvajaju više za dopunu penzionog fonda. A ljuti su i što državna birokratija u potpunosti ne deli sudbinu zaposlenih u privatnom sektoru.

O tome šta se dešava u Grčkoj, dobru ilustraciju predstavlja sudbina mog poznanika Atanasija, ili na srpskom - Tase. On je australijski Grk, koji se vratio u Korint - rodno mesto svojih roditelja. Imao je na umu da razvija biznis - organizovanje letovanja i tura u Grčkoj za australijske turiste. Danas vreme deli na ono pre krize i posle krize. Za njega je 2010. "nulta godina".

Ture koje je pre krize naplaćivao 90 evra dnevno, sada koštaju najviše 50. Pri tome, danas su porezi i doprinosi za oko trećinu veći nego ranije. U Korintu je nezaposlenost preko 40 posto, a među mlađima od 30 godina čak 80 odsto. Pre krize, na autobuskoj stanici je postojao poseban terminal za Albance. Dnevno je dolazilo nekoliko autobusa sa albanskim gastarbajterima, koji su tokom sezone radili u poljoprivredi ili turizmu. Danas je taj terminal zatvoren.

Smanjivanje realne zarade i povećavanje poreza uzrokovali su da veliki broj ljudi više nije mogao da otplaćuje stambene kredite ili su želeli da se oslobode viška nekretnina (vikendice i stanovi na moru). Rast ponude u kratkom roku i manjak kupaca sa druge strane, doveli su do naglog obaranja cena nekretnina. Kuća Tasinih roditelja, koja je pre krize vredela oko 300.000, danas bi mogla da se proda za 90.000 evra. Ukoliko bi uopšte mogao da pronađe kupca.

Ono što Tasu posebno brine, jeste što se ne vidi odakle će Grčka vratiti dugove i kako će se stvoriti nova akumulacija. On se sada vraća u drugu polovinu devedesetih, kada su domaći političari govorili kako je za Grčku najbolje da se fokusira na sektor usluga. Tada je, gotovo pa bila skovana parola da budućnost u turizmu, trgovini i finansijama. Grčke banke su se razmilele po jugoistočnoj Evropi, dok se industrija polako selila ka Bugarskoj i Rumuniji, u potrazi za jeftinijom radnom snagom. Istovremeno, pod pritiskom, grčka vlada se upravo sprema da pristane na ustupke oko GMO-a. Time bi i poljoprivreda, kao grana koja se još nekako drži (iako su najbučniji u protestima) bila bačena na noge.

Danas niko nema ideju kako se dug, koji se i pored štednje i svih preduzetih mera ne smanjuje, može vratiti. Osim ukoliko se ne krene u rasprodaju državne imovine koja nešto vredi. Zato je vlada, i pored protivljenja Brisela, pristala da kineskoj korporaciji "Kosko" proda luku u Pireju za nešto ispod 370 miliona evra. Tasa je ubeđen da će Grci postati robovi na svojoj zemlji. Pitah ga: a ko neće? Model je tako postavljen, i to je odredište većine istočnoevropskih zemalja. Grčka je prva na udaru, ali je u stopu prate drugi. Naravno, ukoliko se nešto ne promeni. Ali te promene neće uzrokovati Grčka. One će se ticati međunarodne politike u celini.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative