Dušan Proroković: Poljake umorila demokratija

POBEDA Andžeja Dude na predsedničkim izborima sredinom 2015. bila je najava velikih zaokreta u Poljskoj. Izbor Beate Šidlo na mesto premijera krajem iste godine značio je početak velike akcije.

Za svega dva meseca, Poljska je od primera o kojem su govorili svi evrokomesari koji su isticali kako su tamo uspešno izvedene reforme, postala “nova velika opasnost za evropsku demokratiju” i “država na putu ka diktaturi”.

Šta se dešava u Poljskoj?

Istraživač Slovačke akademije nauka dr Juraj Marušjak dao je najkraći i, verovatno, najtačniji mogući odgovor: “Poljaci su umorni od (ovakve) demokratije.” Zapravo, u političkom životu Poljske ne dešava se ništa posebno u odnosu na ostale istočnoevropske zemlje. Samo je tamo čir pre pukao. Kao i drugde, i u njihovoj politici postoje podobni (oni koje protežira evrobirokratija) i manje podobni (oni koje na kraju evrobirokratija prihvati, ali gleda da ih sabotira).

To je EU demokratija na delu, čak i u zemlji sa 39 miliona stanovnika. Od 2007. na čelu vlade je bio “podobni” Donald Tusk, koji se 2014. preselio u Brisel kada je postao predsednik Evropskog saveta. Na izborima 2015. “u sedlo” se vratio “nepodobni” Jaroslav Kačinjski. Kačinjski je osetio da će loše proći u kampanji ako se sam kandiduje (isuviše dugo je u politici pa vuče i dosta negativnih komentara, a i našao bi se pod baražnom vatrom Brisela), pa je ostao “samo” na čelu stranke. Za predsednika i premijera pogurao je druge.

Međutim, pored toga što je uspeo da pobedi na izborima, ekspresno je krenuo u promenu za vlast važnih zakona. Poslednje dve promene tiču se Ustavnog suda, koji će od sada donositi odluke dvotrećinskom većinom (a ne prostom, kao do sada), i izbora direktora državne televizije i novinske agencije, koje će postavljati ministar, a neće se birati na konkursima.

Zašto je Kačinjski požurio sa ovim rešenjima? Jednostavno, prethodna vlast je tokom svoje osmogodišnje vladavine postavila većinu sudija u Ustavnom sudu i donela zakone o izboru direktora medijskih kuća, sa kompleksnim procedurama, tako da su faktički bili nesmenjivi. To je trebalo da bude “ono sredstvo” za sabotiranje nepodobne vlasti od strane Brisela. Visoki zvaničnik nove vlasti Kšištof Čabanjski je objasnio da se iza komplikovanih procedura krio “namešteni konkurs” i da kandidati ili simpatizeri opozicije nisu mogli da prođu ni na jednom raspisanom u poslednjih osam godina. Još je i dodao: “Ako mediji zamišljaju da će u narednim sedmicama zabavljati Poljake kritikovanjem naših reformi - to treba prekinuti.” Slične su ocene bile i u vezi sa Ustavnim sudom, koji je imao relativno laku mogućnost da blokira odluke parlamenta.

Stvari su otišle toliko daleko da je premijerka oštro upozorila da “neće dozvoliti pravljenje Majdana” u Varšavi, a u sve se umešala i EU. Naravno, Donald Tusk je u svakom pogledu zainteresovan da se suprotstavi novoj većini u poljskoj skupštini. A kada se umešala EU, umešala se i Nemačka, upućujući oštre kritike. Inače, deo Poljaka (a pogotovo onih koji glasaju za Kačinjskog) smatra da im je Nemačka toliko zla nanela da nema prava da im bilo šta spočitava. Tako da je, umesto rešenja, pritisak iz Brisela i Berlina samo još više zakomplikovao situaciju. Sada, kako zaključuje Marušjak, nijedna strana ne želi da popusti.

Opozicija želi radikalizaciju da bi dobila snažniju podršku Brisela, a vlast da bi motivisala još više Poljaka za svoju politiku. Ostaje pitanje: zašto bi više Poljaka podržalo vlast u konfrontaciji sa opozicijom i Briselom? Odgovor je u konstataciji s početka teksta. Zato što su Poljaci “umorni od ovakve demokratije”. Državom su upravljale dobro povezane interesne grupe, uglavnom uz debelu pomoć spolja. Sistem je bio udešen tako da su mogli da glasaju za koga hoće, ali nisu mogli imati politiku kakvu hoće.

Čir je pukao i stvari se više ne mogu vratiti unazad. Poljska se nalazi pred najvećim izazovom još od pobede “Solidarnosti”. A za EU je još veća glavobolja to što je “poljsko proleće” možda samo prvo u nizu. Iste muke muče i ostala istočnoevropska društva.

Dušan Proroković, Centar za strateške alternative