Mitropolit Ilarion: Zapad se udaljio od Jevanđelja

MOSKVA
OD STALNOG DOPISNIKA

ZAPADNO društvo se sve više odvaja od svojih hrišćanskih korena i danas se potpuno zasluženo naziva posthrišćanskim. Proces sekularizacije doveo je do toga da većina Evropljana više ne živi u skladu sa jevanđeljem, već se rukovodi svetskim standardima potrošačkog društva. Hrišćani koji teže da slede zapovedi našeg Spasitelja postali su manjina u nekadašnjim hrišćanskim državama. Tu treba tražiti odgovor zašto je hrišćanski zapad neodlučan i ima čak različite pozicije u odnosu na Siriju i druge konflikte na Bliskom i Srednjem istoku - rekao je mitropolit Ilarion, zadužen za spoljne poslove u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, u intervjuu za "Večernje novosti".

* Kako komentarišete to što je RPC podržala vojnu intervenciju ruske vojske u Siriji?

- Ruska pravoslavna crkva, inspirisana rečima Božjim, uvek je pozivala velike države da putem pregovora traže mirno i zajednički prihvatljivo rešenje o svim spornim pitanjima. Mi se molimo za mir. Položaj naše braće u zemlji gde su učenici Hrista "prvi put počeli da se zovu hrišćanima" vrlo je težak. U tim mestima gde radikalni islamisti zauzimaju vlast, hrišćani su faktički u potpunosti uništeni, ili fizički ili su prognani iz svoje domovine. Pravoslavni ljudi sa bolom u srcima gledaju mnogobrojne slučajeve nasilja, otmice i ubistva episkopa i monaha, varvarsko rušenje hramova.

Naša crkva već nekoliko godina poziva međunarodnu zajednicu da obrati pažnju na genocid prema hrišćanima na Bliskom istoku i da ne ostaje po strani od te tragedije koja preti da hrišćani potpuno iščeznu u mestima gde je hrišćanstvo nastalo. Nažalost, politički proces do sada nije olakšao položaj nevinih ljudi, i njima je potrebna vojna zaštita. Zbog toga je Ruska pravoslavna crkva, kao i druge tradicionalne religije u našoj zemlji, podržala rešenje Ruske Federacije da se koriste oružane snage za zaštitu sirijskog naroda od terorista.

* Ali neki moskovski listovi kritikuju RPC pišući da "u boj treba da se zovu generali a ne oni koji služe Bogu".

- Vernici u Rusiji su navikli na neosnovanu i tendencioznu kritiku u pojedinim listovima koji bez bilo kakve osnove sebe nazivaju liberalnim, a u suštini ne brane slobodu već nasilno nameću u društvenom mišljenju jednoumlje po svim pitanjima, bilo da je to politika, ekonomija, istorija ili moral. Predstavnici tog tankog mislećeg sloja društva odlučno negirajući pamet, savest i uopšte bilo koje dobre ljudske kvalitete onih s kojima se ne slažu, uzeli su sebi za pravo da uče sve i svakoga, uključujući i crkvu. To su ljudi koji se nisu postarali da uđu u suštinu čitajući jevanđele, ali zato znaju da savetuju crkvu kako ona treba da propoveda reč Božju i sprovodi je u život.

* U istočnoj Ukrajini uništeno je mnogo pravoslavnih hramova. Kako je sada, šta očekivati u budućnosti?

- Ukrajinska pravoslavna crkva (lojalna Moskovskoj patrijaršiji) pretrpela je u Donbasu značajnu štetu. Za vreme konflikta artiljerija je razrušila ili oštetila više od 80 hramova. Ubijena su i trojica naših sveštenika, a nekoliko ih je ranjeno. Izgleda da se sada situacija smirila. Pri posredovanju Rusije i evropskih država postignut je (Minski) dogovor među učesnicima konflikta i postoji nada za dugo primirje. U tom regionu Ukrajine postoje sve karakteristike humanitarne katastrofe. Humanitarnu pomoć dobijaju vojnici, ali značajno manje pažnje pruža se civilima. Ogroman deo posla u tom pravcu vode predstavnici Ukrajinske pravoslavne crkve (lojalna Moskovskoj patrijaršiji). Oni su sakupili i dostavili hiljade tona humanitarne pomoći, ali u nekim selima situacija je i dalje užasavajuća. Posebno stradaju invalidi i stari ljudi koji nemaju penzije i sredstava za život.

* Može li razum da pobedi u podeljenom ukrajinskom pravoslavlju?

- Ukrajinska pravoslavna crkva nikada nije podržala pokušaje da se sukob prenese na religioznu ravan. Bilo je slučajeva kada su pobunjenici u Donbasu zatvarali hramove drugih konfesija i oduzimali od njih posede, a sve tobože u interesu pravoslavne crkve. Ali su u kanonskoj pravoslavnoj crkvi (lojalnoj Moskvi) osuđivali te postupke i nikada nisu primali takve "darove". S druge strane, u više regiona Ukrajine, Ternopolju, Volinju i Rovnom, namerno se potpaljuju žarišta međukonfesionalnih sukoba. Posledice takve politike mogu biti strašne.

Nedavno su dvojica sveštenika i grupa vernika nekoliko dana, bez hrane i vode, bili zatvoreni u crkvi u selu Ptičja u Rovenskoj oblasti. Taj slučaj je izazvao reakciju i srpskog patrijarha Irineja i Arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, koji su uputili pismo podrške moskovskom patrijarhu Kirilu i mitropolitu kijevskom i cele Ukrajine Onufriju. Mi smo za takvu podršku veoma zahvalni.

* Koliko su realne prognoze zapadnih medija da nikada nije bliži susret ruskog patrijarha i pape?

- Mogućnost susreta patrijarha i pape se razmatra odavno. Poslednjih godina na obe strane postoji saznanje da je neophodna saradnja kako bi se dao efikasniji odgovor na osnovne probleme i izazove savremenosti. Stavovi naših crkava o osnovnim problemima sadašnjeg sveta vrlo su bliski. To je neophodnost očuvanja hrišćanskih vrednosti u sekularnom društvu i zaštita hrišćana od gonjenja, u prvom redu na Bliskom istoku.

Papa Francisko je mnogo puta pokazao zainteresovanost za plodotvoran razvoj dijaloga i saradnje sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Njegova pozicija i oficijelni stav Svetog prestola o aktuelnim pitanjima kao što su građanski konflikt u Ukrajini, događaji na Bliskom istoku i položaj hrišćana u tom regionu, bliski su stavovima patrijarha Kirila. Ja sam se više puta sreo sa papom i nailazio sam s njegove strane na pažnju i razumevanje pozicije Moskovske patrijaršije. To nam daje osnovu da se nadamo značajnom približavanju rešenja problema koji još postoje u našim odnosima.

OD KOMPOZITORA DO SVEŠTENIKA MITROPOLIT volokolamski Ilarion, čije je ime do monašenja bilo Grigorij Valerijevič Alfejev, jedan je od najobrazovanijih ruskih sveštenika. Rođen je 24. jula 1966. u Moskvi. Otac Valerij mu je bio doktor fizičko-matematičkih nauka, a majka Mavelija je pisac. Ilarion je studirao na Konzervatorijumu u Moskvi na grupi violina i komponovanje. Kasnije je završio najviše crkvene škole, zatim opšte crkveni magisterijum, a potom je doktorirao. Prevodio je crkvena dela sa grčkog i drugih jezika.

- Taj susret o kojem vi pitate je pokušaj crnogorskih i ukrajinskih raskolnika da stvore privid svog priznanja u pravoslavnom svetu. I Dedeić i Denisenko, putuju jedan drugome u goste i čak i služe zajedno. Njihovi su metodi slični. Filaretovi borci tuku starice u Ukrajini, a Dedeić je, kako sam čuo, nedavno udario u lice staru ženu. Kanonske crkve srpska i ruska sa takvim licima nemaju nikakav odnos. Hteo bih da podsetim da Mihailo Dedeić nije priznat ni od jedne autokefalne pravoslavne crkve, kao ni ukrajinski raskolnik Filaret Denisenko. Srpska crkva ne priznaje Filareta, a Ruska crkva ne priznaje gospodina Dedeića.

* Srpska pravoslavna crkva je u Crnoj Gori pod pritiskom države i nepriznate CPC. Kako vi gledate na to?

- Mi sa dubokom zabrinutošću pratimo pogoršanje položaja Pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Neki političari koji pokušavaju da izvuku Crnu Goru iz mnogovekovnog konteksta istorijskog razvoja pravoslavlja u zapadnobalkanskom regionu imaju politizovan pogled na religiju. Oni su skloni da vide u kanonskoj pravoslavnoj crkvi opasnost po crnogorsku državu i nacionalni identitet. Takav prilaz nije razuman, a politika koja se temelji na njemu podriva tradicionalna načela života crnogorskog društva.

Pravoslavna crkva živi po sopstvenim zakonima. Ona čuva vekovnu duhovnu i kulturnu tradiciju koja objedinjuje građane raznih zemalja i predstavnike raznih naroda. Primera radi, Aleksandrijska patrijaršija ima jurisdikciju u svih 55 zemalja Afrike, Moskovska patrijaršija u 15 zemalja, a Srpska patrijaršija u šest zemalja. Pritom, svaka od zemalja samo dobija od zajedništva sa drugima u kanonskim granicama zato što u duhovnom i kulturnom jedinstvu crpi mogućnost za jačanje dobrih odnosa sa susedima.