Rusija i NATO – maratonska partija šaha

Vojno-politički blok NATO, formiran radi „ograničavanja“ SSSR, od početka 90-ih godina dosledno se pomera ka granici Ruske Federacije, demonstrativno ignorišući njene geopolitičke interese. Glavni protivnici opet gledaju jedni na druge sa neskrivenim nepoverenjem i neprijateljstvom.

1. POČECI NATO-A

Opšte prihvaćeno je da se ideja stvaranja vojnih baza u Evropi rodila se nakon Drugog svetskog rata sa ciljem „ograničavanja komunističke pretnje“.

Međutim, teorijska baza o potrebi „ograničavanja Rusije“ pojavila se još pre nastanka SSSR. Jedan od njenih glavnih arhitekata bio je britanski geograf Helford Makinder, koji se s pravom smatra rodonačelnikom geopolitike kao samostalne nauke.

On je 1904. godine objavio članak pod nazivom „Geografska osa istorije“ (The Geographical Pivot of History).

U ovom radu, Makinder je uveo termin „Xartlend“ (Heartland — srca sveta). On je „Hartlendom“ nazivao centralni deo Evroazije, oko kog su raspoređeni unutrašnji polumesec (Inner Crescent) Evropa — Arabija — Indokina i periferni polumesec (Outer Crescent) Amerika — Afrika — Okeanija.

Makinder je dao veliki geopolitički značaj Hartlendu, zbog ogromnih zaliha prirodnih resursa i, što je po njegovom mišljenju još važnije, njegove nepristupačnosti za svaku pomorsku silu. Hartlend, po mišljenju Makindera, predstavlja „veliku prirodnu tvrđavu“.

Makinder je imao mnogo sledbenika koji su dopunjavali i vršili korekcije njegovih ideja. Jedan od najzapaženijih bio je Nikolas Spajkman. Upravo on se smatra ocem koncepcije „ograničavanja“ Rusije.

U svojim radovima „Američka strategija u svetskoj politici“ (1942) i „Geografija sveta“ (1944) Spajkman naglašava da ključnu ulogu u svetskoj geopolitici i uticaju u Evroaziji ne igra Hartlend, već Rimlend (Rimland) — pojas territorija koji će ograničavati uticaj „srca sveta“, te da američka spoljna politika treba da bude usmerena na kontrolu ovih teritorija i jačanju američkog prisustva i uticaja na njima.

2. ČERČILOV PREDLOG STALjINU O UTICAJU U EVROPI

Drugi svetski rat podstakao je atlantiste svih boja da pređu sa teorije na praksu. Naredni korak na putu stvaranja NATO-a postala je podela Evrope na sfere uticaja tokom Drugog svetskog rata.

Tokom sastanka Josifa Staljina i premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila u Moskvi 9. oktobra 1944. godine, zaključen je takozvani Dogovor o procentima — dogovor o podeli jugoistočne Evrope na sfere uticaja. To je predložio Vinston Čerčil, što sam priznaje u svojim memoarima:

Stvarala se poslovna atmosfera i ja sam izjavio: Hajde da sredimo naše stvari na Balkanu. Vaša armija se nalazi u Rumuniji i Bugarskoj. I mi imamo tamo svoje interese, misije i agente. Nećemo se svađati oko sitnica.

Što se tiče Engleske i Rusije, da li se slažete da vi imate dominantan uticaj od 90 odsto u Rumuniji, a mi da imamo dominantan uticaj od 90 odsto u Grčkoj i po pola u Jugoslaviji? Dok su to prevodili, uzeo sam pola lista i napisao:

Rumunija: Rusija – 90 osto, ostali – 10 osto

Grčka: Velika Britanija (uz dogovor sa SAD) – 90 odsto, Rusija – 10 odsto

Jugoslavija: 50/50 odsto,

Mađarska: 50/50 odsto

Bugarska: Rusija – 75 odsto, ostali – 25 odsto.

Predao sam spisak Staljinu, koji je za to vreme saslušao prevod. Nastupila je mala pauza. On je zatim uzeo običnu olovku i stavio veliki paraf na list i vratio mi ga.

List papira ispisan olovkom ležao je na sredini stola. Na kraju sam rekao –Ne čini li Vam se da bi ovaj papir trebalo spaliti, da buduće generacije ne bi rekle da smo cinično odredili sudbinu miliona ljudi? –Ne, Vi ga sačuvajte, odgovorio je Staljin.

3. STVARANjE ALIJANSE

Dana 17. marta 1948. godine, pet zemalja Zapadne Evrope — Belgija, Velika Britanija, Luksemburg, Holandija i Francuska — stvaraju „Zapadni savez“, potpisivanjem takozvanog Briselskog pakta. Dokument predviđa da će države u slučaju napada pružiti vojnu i svaku drugu pomoć napadnutoj zemlji.

Stejt department je 14. januara 1949. godine prvi put otvoreno izašao sa saopštenjem o pretnjama po bezbednost zemalja Zapadne Evrope i neefikasnosti UN, zbog principa konsenzusa stalnih članica Saveta bezbednosti.

18. marta 1949. godine objavljen je projekt Severnoatlantskog sporazuma. Za datum osnivanja vojno-političeskog bloka NATO smatra se 4. april 1949. godine, kada je održana konferencija zemalja Zapadnog saveza, SAD, Kanade, Danske, Islanda, Norveške i Portugalije u Vašingtonu.

4. LAJTMOTIV NATO-A, PREDLOG SSSR I ODGOVOR ZAPADA

Budući odnosi SSSR i NATO-a bili su formulisani u nekoliko ključnih momenata.

Prvi rukovodilac Severnoatlantske alijanse Lord Ismej je izjavio: „(Cilj formiranja NATO-a) — držati SAD u Evropi, Rusiju van nje, a Nemačku pod njom“ (Keep the Americans in, the Russians out and the Germans down).

Sovjetski Savez je u martu 1954. godine poslao zvanični dopis vladama Velike Britanije, SAD i Francuske. SSSR se obratio vlastima zapadnih država s predlogom o stvaranju sistema kolektivne bezbednosti u Evropi, zaključivanju Opšteevropskog dogovora o kolektivnoj bezbednosti u Evropi i mogućem stupanju SSSR u NATO.

U maju iste godine Velika Britanija, SAD i Francuska odgovaraju SSSR odbijanjem, nazvavši ga „nerealnim predlogom“. Tada SSSR donosi odluku o stvaranju strukture koja bi bila odgovor na ekspanziju NATO-a. 14. maja 1955. godine Albanija, Bugarska, Mađarska, Istočna Nemačka, Poljska, Rumunija, SSSR i Čehoslovačka potpisuju sporazum o stvaranju Organizacije Varšavskog dogovora.

U međuvremenu, Severnoatlantska alijansa nastavlja da prima nove članove.

U oviru prvog proširenja NATO-a 1952. godine, u organizaciju su ušle Grčka i Turska, a tokom drugog proširenja NATO-a, 1955. godine, članica Alijanse je postala Zapadna Nemačka. Alijansi se 1982. godine pridružila Španija (treće proširenje NATO-a).

5. KASNIJA OBEĆANjA SOVJETSKOM SAVEZU

SAD priznaju da su obećanja postojala, ali niko od američkih diplomata nije ostavljao beleške, niti pisao memoare, kao što je to radio Čerčil. Ipak, vladina dokumenta sa kojih je skinut veo tajne pokazuju da su pregovori po ovom pitanju zaista vođeni.

O tome 2014. godine, između ostalog, u listu "Forin afers" piše Džošua Šifrinson, politolog sa Teksaškog međunarodnog univerziteta:

Kako bismo najbolje razumeli o kakvim obećanjima se radi, najbolje je da se podsetimo izjava zapadnih političara sa početka '90-ih godina. Vlasti SAD i Nemačke su počele aktivne pregovore kako najbolje sprovesti ujedinjenje Nemačke. Ipak, nisu bili sigurni da će Sovjetski Savez pristati da se u potpunosti povuče iz Istočne Nemačke i zato su obećali ustupke sa svoje strane.

31. januara 1990. godine, ministar inostranih poslova Zapadne Nemačke Hans-Ditrih Genšer javno je saopštio da nakon ujedinjavanja Nemačke „neće biti širenja NATO na istok". Dva dana kasnije, šef Stejt departmenta Džejms Bejker sastao se sa Genšerom kako bi razmotrio detalje ovog predloga. Bejker nije dao nikakve zvanične izjave povodom plana Genšera, ali je predlog nemačkog ministra postao baza za kasnije pregovore između Bejkera, predsednika Mihaila Gorbačova i ministra inostranih poslova SSSR Eduarda Ševarnadzea.

Tokom tih pregovora, Bejker je više puta ponavljao izjavu Genšera, u početku rekavši Ševardnadzeu da se NATO "neće pomerati na istok", a zatim je uveravao i Gorbačova da "NATO neće širiti svoje trenutne granice na istok".

Kada je Gorbačev izjavio da bi "širenje zone NATO-a" bilo "neprihvatljivo", Bejker je odgovorio: "Slažemo se s tim". Po otkrivenim tajnim stenogramima Stejt departmenta, najkonkretnije izjave su stigle 9. februara 1991. godine na sastanku Ševardnadzea i Bejkera. Šef Stejt departmenta SAD obećao je "gvozdene garancije da se jurisdikcija NATO-a i sila Alijanse neće pomerati na istok". Sledeći dan, u okviru svoje posete, kancelar Zapadne Nemačke Helmut Kol izašao je sa sličnom izjavom u Moskvi.

Međutim, kasnije, primetivši „strateški vakum" u Istočnoj Evropi, SAD su ignorisale data obećanja videvši stratešku potrebu u širenju NATO-a.

6. NOVA FAZA. RUSIJA — NATO

Odnosi između Ruske Federacije i Severnoatlantske alijanse nakon pada „gvozdene zavese", kako pokazuju primeri poslednjih četvrt veka, kreću se iz krize u krizu.

Ofanzivne operacije zemalja Alijanse, mešanje u unutrašnje stvari drugih država, uz deklarisani status NATO-a kao isključivo odbrambene organizacije, zajedno sa nastavkom procesa širenja vojnog bloka, nastavljaju da podsećaju na neprijateljski odnos ove organizacije prema interesima Rusije.

Bez obzira na dugodišnju konfrontaciju, strane su pokušavale da nađu zajednički jezik. Sa raspadom SSSR i pojavom Ruske Federacije na karti sveta, pokušao se uspostaviti politički dijalog, vojna saradnja i stvaranje kontakata u naučno-tehnološkoj oblasti.

11. januara 1994. godine potpisan je bio sporazum „Partnerstvo za mir“, u okviru kog je stvoren program vojne saradnje zemalja NATO-a sa nizom evropskih zemalja, među kojima i sa bivšim sovjetskim republikama koje nisu članice Alijanse.

27. maja 1997. godine u Parizu je bio potpisan „Osnovni akt Rusija-NATO". Na bazi dokumenta formiran je Zajednički stalni savet, stvoren za "stvaranje većeg poverenja, zajedničkih ciljeva i navika za konsultacije i saradnju između NATO-a i Rusije u cilju povećanja bezbednosti i jednih i drugih i svih zemalja u evroatlantskom regionu i ne nanošenja štete bezbednosti bilo koga“.

Ipak, pod maskom posvećenosti Zapada „partnerstvu“ neizbežno je isplivavalo i drugo, manje prijateljsko lice alijanse. Prvu ozbiljnu krizu u odnosima nije trebalo dugo čekati.

7. JUGOSLAVIJA

Prva vojna operacija protiv Srba izvedena je 1995. godine, avijacije Velike Britanije, Nemačke, Holandije, Španije, Turska, SAD i Francuska u okviru operacija „Namerna sila“ počele su bombardovanje pozicija bosanskih Srba.

Nova ofanziva NATO-a počela je 24. marta 1999. godine. U okviru operacije „Milosrdni anđeo“ bombardovani su vojni i industrijski objekti u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Osim masovnih žrtava među civilnim stanovništvom, u Beogradu je „visokoprecizna“ bomba, bačena iz američkog bombardera B-2 „spirit“, „greškom“ pogodila Ambasadu Kine.

Tokom operacije NATO-a, korišćena je municija sa radioaktivnim osiromašenim uranijumom i kasetne bombe.

Na dan početka NATO bombardovanja, premijer Rusije Evgenij Primakov, koji je leteo u zvaničnu posetu SAD, okreće avion i vraća se u Moskvu.

S obzirom na zaoštravanje odnosa sa SAD zbog bombardovanja Jugoslavije, kao i kritike Zapada na račun akcija Rusije u Čečeniji, u decembru 1999. godine predsednik Boris Jeljcin izlazi sa oštrom izjavom upućenom predsedniku Bilu Klintonu:

On je, izgleda, na sekundu zaboravio šta je Rusija i da Rusija poseduje veliki arsenal nuklearnog oružja. Neka ne zaboravlja u kakvom svetu živi. Hoću da prenesete Klintonu – nije je bilo, niti će biti da samo on diktira čitavom svetu, kako da živi. Multipolarni svet je temelj svega. Kako smo se dogovorili sa predsednikom Kine Đang Ceminom, mi ćemo diktirati svetu, a ne samo on.

8. AVGANISTAN

Avganistan je postao jedno od retkih pitanja po kojem, kako je kasnije izjavio generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen (2009-2014), između Rusije i NATO-a „skoro da nema nesporazuma“.

Vojna operacija SAD protiv talibanskog pokreta („Trajna sloboda“), kojoj se pridružio NATO, ušla je u istoriju kao najduži rat SAD (formalno od 2001-2014) i „najopasniji“ za NATO.

Nakon dugih pregovora (zakon „O ratifikaciji Sporazuma između Vlade Ruske Federacije i Vlade SAD o tranzitu naoružanja, vojne tehnike, vojne opreme i personala preko teritorije Ruske Federacije“ bio je potpisan tek 2011. godine) Rusija je omogućila SAD da prevozi vojni teret preko svoje teritorije.

Osim toga, u Avganistanu je bio postignut određeni progres u vojno-tehničkoj saradnji između Rusije i NATO-a. SAD su bile prinuđene da priznaju da ruski helikopteri više odgovaraju avganistanskoj vojsci. Ratnom vazduhoplovstvu Avganistana bila su isporučena ukupno 63 višenamenska helikoptera Mi-17V-5.

Ipak, saradnja sa SAD i NATO-a u Avganistanu ne može se nazvati u potpunosti uspešnom. Rusiji je donela i gorke plodove. Nakon vojne operacije Alijanse u Avganistanu naglo je porasla proizvodnja narkotika.

Početkom marta 2014. godine, šef Federalne službe za kontrolu prometa narotika Viktor Ivanov izjavio je da SAD i NATO snose direktnu odgovornost za naglo povećanje proizvodnje heroina, kao i za odbijanje da se unište usevi maka na teritoriji Avganistana:

Za vreme talibana, teritorija pod usevima smanjila se 1998. godine sa 63.000 hektara na 8.000 hektara, tj. 8 puta, dok su za vreme operacije „Neuništiva sloboda“ uvećani do istorijskog maksimuma — 209.000 hektara, tj. za više od 26 puta.

9. BORBA SA PIRATIMA

Ovo pitanje je jedno od najmanje spornih u odnosima Rusije i NATO-a. Brodovi ruske Ratne mornarice više puta su koordinisali svoje aktivnosti sa brodovima zemalja-članica, tokom izvršavanja zadataka za borbu sa somalijskim piratima u Adenskom zalivu.

U borbama s piratima, između ostalog, istakla se atomska krstarica „Petar Veliki“ koja je 2009. godine sprečila otimanje broda „Oušan dajmond“, zarobila grupu pirata i predala ih vlastima Jemena. Veliki protivpodmornički brod „Maršal Šapošnikov“ je 2010. godine povratio od pirata tanker „Moskovski univerzitet“.

10. LIBIJA

Vojna intervencija snaga NATO-a (kao i jednog broja drugih država) protiv Libije primer je „kolektivne odbrane“ Severnoatlantske alijanse, što je izazvalo ozbiljne sumnje kod Rusije. Stvaranje „bespilotne zone“ prelilo se u novo „humanitarno bombardovanje“.

Vlast zemlje u liku Muamera Gadafija bila je fizički uništena, a sama Libija se našla na ivici raspada na nekoliko delova. Naftna industrija, kao i čitava privreda nalaze se u haotičnom stanju.

Četiri godine nakon završetka NATO operacije „Ujedinjeni zaštitnik“, u zemlji se nastavljaju sukobi naoružanih formacija. U Libiju su ušli i različiti elementi terorističkih grupa. U isto vreme, zemlje koje su učestvovale u intrvenciji faktički su se povukle i ostavile Libiju u haosu građanskog rata.

11. ŠIRENjE NATO-A

1999. godine u NATO su ušle: Mađarska, Poljska i Češka (četvrto proširenje NATO-a), 2004. godine Bugarska, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Estonija (peto proširenje NATO-a). U 2009. godini, u sastav Alijanse ušle su Hrvatska i Albanija (šesto proširenje NATO-a).

Premeštanje vojne infrastrukture NATO-a na istok predstavlja alfu i omegu u odnosima Alijanse i Rusije. Kriza u Ukrajini i prikrivene naznake zapadnih vlasti na moguće stupanje Ukrajine u NATO „kroz 10-15 godina" koje su se čule nakon državnog puča u Ukrajini 2014. godine — još jedan je povod za nepoverenje koje se nakupilo kod Rusije prema Severnoatlantskoj alijansi.

12. UKRAJINA

Međusobni odnosi Rusije i NATO-a poslednje dve decenije imali su različite faze — od partnerskih do opreznih i napetih. U pozadini ukrajinske krize, strane se vraćaju na ranije pozicije, podsećajući se ko je za njih mogući glavni protivnik.

Mnogi eksperti već upozoravaju da sukob interesa NATO-a i Rusije u Ukrajini može dovesti do nepredviđenih posledica, pa čak i do početka trećeg svetskog rata.

Bez obzira na izjave da situacija u Donbasu „nema vojno rešenje", zemlje NATO-a su već počele da šalju u Ukrajinu vojne inspektore, tehniku i oružje, iako, istina, u ograničenim količinama.

Rusija je više puta nagoveštavala da neće dopustiti vojni poraz Donjecke i Luganske Narodne Republike, koje su protiv zapadne orijentacije ukrajinskih vlasti.

Predsednik Rusije Vladimir Putin u ukrajinskoj armiji vidi „legiju NATO-a".

„Mi stalno govorimo: ukrajinska armija, ukrajinska armija. Ali, ko se zaista tamo bori? Tamo su, ruku na srce, delimično zvanične oružane snage, ali veći deo čine tzv. dobrovoljni nacistički bataljoni.

To nije armija, nego strana legija. U ovom slučaju, to je strana NATO legija koja se, naravno, ne bori za interese Ukrajine. Tamo su sasvim drugi ciljevi, vezani za postizanje geopolitičkih ciljeva ograničavanja Rusije, što apsolutno ne odgovara nacionalnim interesima Ukrajine".

Ukrajinska kriza se može posmatrati kao poslednji potez u dugoj partiji „šaha" između Rusije i Zapada. Geopolitičko pridruživanje Ukrajine NATO, čak i „kroz 10-15 godina" nikako ne odgovara interesima Rusije, niti vojnim niti geopolitičkim.

(Izvor: sputniknews.com)