Dušan Proroković: Koga zastupaju Merkelova i Oland?

IZNENADA, bez uobičajenih priprema i najava, predsednik Francuske i nemačka kancelarka posetili su Moskvu 6. februara.

Punih pet sati su pregovarali sa Vladimirom Putinom o pitanju rešavanja ukrajinske krize. Na kraju, do javnosti je došlo da se priprema sporazum kojim bi se sprovele ranije usaglašene stvari između Kijeva i ustanika u Donjeckoj i Luganskoj narodnoj republici (inače, novinari u Srbiji upadljivo koriste odrednice "samoproglašene" ili "nepriznate" kada govore o DNR i LNR, mada na tome ne insistiraju kada govore o Kosovu i Metohiji, pa je zato za njih Aleksandar Zaharčenko "šef nepriznate DNR", a Hašim Tači je "kosovski ministar spoljnih poslova"!?).

Pojedini mediji su čak izvestili da se priprema "novi Dejton", te da će u istočnoj Ukrajini biti raspoređene snage UN. Usledili su novi pregovori u Minsku i potpisivanje sporazuma koji će, sve su prilike, teško biti sproveden. Ali, o detaljima i verzijama sporazuma, kao i pregovorima, više reči će biti u danima koji dolaze, u ovom trenutku se čini bitnijim u čije ime su Fransoa Oland i Angela Merkel došli u Moskvu i pregovarali u Minsku, nego kakve su predloge doneli.

Ukoliko su razgovarali sa Vladimirom Putinom kao vodeći političari EU, onda je to jedna, a ako su dolazili kao predstavnici važnih članica NATO, onda je to sasvim druga stvar. Jer, ključno pitanje je: kako na sve to gledaju SAD?

Bez ikakve sumnje, posle posete Kijevu Džona Kerija i poslednjih izjava Džona Mekejna, zvanični Vašiangton će nastaviti da "gura" Kijev ka vojnom rešavanju sukoba u Donbasu i Luganščini. Nastup Petra Porošenka, kojeg je pre toga u razgovorima "ohrabrio" američki državni sekretar, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, svega dan posle posete lidera Nemačke i Francuske Moskvi, ide u prilog ovoj tezi. Ukrajinski predsednik je na podijumu mahao ruskim pasošima, tvrdeći kako je njegova zemlja "žrtva ruske agresije" potpirujući vatru kao nikada do sada.

Ako je sukob žešći, onda su Kijev i Moskva konfrontiraniji, što je u geopolitičkoj računici SAD. Predlozi o obustavi vatre, novom primirju, povlačenju teškog artiljerijskog naoružanja i slični, imali bi ograničeno vreme trajanja i neophodni su kako bi se ukrajinske snage konsolidovale, pregrupisale i dodatno naoružale.

Treba podsetiti da je opkoljeno oko sedam hiljada ukrajinskih vojnika u ataru mesta Debaljcevo, te da bi pad ove varoši u ruke ustaničke vojske imao velike posledice za vlasti u Kijevu. Novo primirje je sada u interesu Kijeva, pa samim tim i opcija za SAD. Dakle, ako su Merkelova i Oland otišli u Moskvu i pregovarali u Minsku na nagovor Vašingtona, onda je njihov angažman u funkciji kupovine vremena za kijevske vlasti.

Međutim, ako su sve to radili u ime EU, onda je njihova misija bila postizanje brzog primirja u funkciji traženja dugoročno održivog rešenja za Ukrajinu. Za razliku od SAD, u geopolitičkoj računici većine kontinentalnih evropskih država nije zaoštravanje odnosa sa Rusijom, pa samim tim ni produžavanje agonije u istočnoj Ukrajini. Potrebno je zaustaviti rat, a zatim strpljivo tražiti rešenje, organizovati duge pregovore i paziti na svaki detalj. EU ima birokratske i finansijske kapacitete za tako nešto, ima i interes da svoje odnose sa Rusijom unapredi, samo ostaje otvoreno - ima li političke snage da se otrgne iz čvrstog zagrljaja SAD?

Sve dok je na liniji američkih geopolitičkih interesa u istočnoj Evropi, EU će se Rusiji obraćati preko NATO. Evropski resursi će biti prevashodno stavljeni u funkciju tuđih interesa. Gledano iz današnje perspektive, za EU nema dobrih rešenja u Ukrajini. Američka pobeda ne bi istovremeno bila i evropska, dok bi ruska pobeda izazvala politički zemljotres. Postizanje direktnog američko-ruskog dogovora takođe isključuje EU, kojoj će biti nametnuto novo rešenje. Zbog svega ovoga bi bilo dobro da su Merkelova i Oland otputovali u Moskvu u ime EU. Mada to deluje i manje verovatno.

Dušan Proroković, Centar sa strateške alternative