Dr Dušan Proroković: Erdogan ne uliva strah

UBEDLjIVA pobeda na izborima dovela je Tajipa Redžepa Erdogana u poziciju o kojoj su mogli samo da sanjaju svi predsednici ove države od Mustafe Kamala Ataturka do danas.

U njegovim rukama su i nož i pogača. On odlučuje kojim će putem dalje Turska, kako će se geopolitički pozicionirati, šta će joj biti spoljnopolitički prioriteti, kakvu će razvojnu politiku voditi.

Postavljanje Ahmeta Davutoglua na mesto predsednika vlade i, ne manje bitno, šefa „Erdoganove“ Partije pravog puta, učvršćuje tezu o neoosmanizmu kao geopolitičkoj koncepciji i ideološko-političkom sadržaju savremene Turske. Sam Davutoglu je i jedan od tvoraca ovog koncepta, koji je razradio u monografiji „Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske“ iz 2001. godine. Prema njemu, geografska i istorijska dubina Turske su u granicama širenja i uticaja Otomanskog carstva. Zbog ovoga je u nastupu Turske islam kao element neizostavan.

Realizacija neoosmanističke koncepcije, uz pretpostavljeni demografski i ekonomski rast proizvela bi Tursku u najznačajniju zemlju Bliskog istoka. Proklamovani cilj je da Turska 2023. na stogodišnjicu osnivanja bude u krugu deset najrazvijenijih zemalja sveta. Uz ekonomski rast ide i jačanje političkog uticaja, pa Milorad Ekmečić upozorava na to da će „povratak Turske na islamske osnove i napuštanje kemalističke tradicije, nužno obnoviti i ustanovu kalifata, kao vođstva sunitskog islama“.

Zbog ovoga su neki aspekti neoosmanizma za Srbiju zabrinjavajući. Pre svega je to preterano oslanjanje na religijsku vertikalu. Još 1999. je Erdogan osuđen na 10 meseci zatvora zbog recitovanja stihova: „Džamije su naše kasarne, kubeta su naši šlemovi/Minareti su naši bajoneti, vernici su naši vojnici“. Sud je tada odlučio da se na ovakav način „širila verska mržnja“.

Sa srpskog stanovišta posmatrano, sa problematičnim izjavama je Erdogan nastavio i kasnije izjavivši 2012. da mu je „Alija Izetbegović ostavio Bosnu u amanet“, 2013. je u Prizrenu rekao da je „Kosovo Turska“, a 2014. da bi ko „dirne Bošnjake protiv sebe imao 100 miliona Turaka“.

Ipak, kao što se i u izjavama predsednika Turske može videti, ima tu i dosta preterivanja. Turaka je, kada se iz broja stanovnika oduzmu Kurdi i Alaviti duplo manje, Kosovo je čvrsto pod kontrolom Vašingtona, a Bosni je zbog njenog složenog uređenja manevarski prostor za nastup zvanične Ankare ograničen. Želje neosmanizma su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo.

Na kraju, koristeći religijsku osnovu kao faktor političko-ekonomske integracije, Erdogan može ojačati turski uticaj u Tirani, Sarajevu, Novom Pazaru, Prištini, Tetovu, Pazarčiku i Bijelom Polju, ali istovremeno može i podstaknuti druge balkanske države na stvaranje „protivturskog bloka“.

Pitanje nastupa Turske na Balkanu nije jednačina sa jednom nepoznatom. Zbog ovoga se, i pored ambicioznih ciljeva i zapaljivih izjava, ne treba plašiti Erdogana. Pogotovo i zbog toga što će on u prvoj polovini svog mandata mnogo više pažnje morati da obraća na dešavanja u Siriji i Iranu, kao i mogućem stvaranju nezavisnog Kurdistana na iračkoj teritoriji.

U takvim okolnostima, Balkan će biti u drugom planu, pa se nameće i da će se u pozicioniranju Turske na ovom području iskristalisati dve međusobno ispreplatane taktike: prva, izvesna, da se održava postojeće prisustvo i ne stvaraju problemi tamo gde ih nema; i druga, neizvesna, da se počne sa korigovanjem neoosmanističkih ciljeva.

Za Srbiju bi ovo drugo bilo dugoročno poželjno, pa bi u tom smeru nešto trebalo i uraditi. Jer, i pored svih priča o „strateškoj dubini“ i neprijatnih istorijskih podsećanja, Turska je potrebna Srbiji. I kao politički i kao ekonomski partner, ali i zato što je mnogo bolje da u muslimanskim sredinama više jača turski uticaj, nego da to bude slučaj sa uticajem raznih radikalnih (para)religijskih grupacija. Pronalaženje ravnoteže i određenog balansa u srpsko-

-turskim odnosima bi zato bilo od obostrane koristi. Erdogan je danas u takvoj poziciji, da može uticati da do ovoga i dođe.