Kineska ekonomija uskoro zauzima vrh?

ERA ekonomske dominacije Ujka Sema je za nama - stiže doba Zmaja! Prvi put od 1870. godine, Sjedinjene Države neće biti broj jedan na svetskoj lestvici, mesto će morati da ustupe Kini.

Prognozu potpisuju eksperti Međunarodnog komparativnog programa „Aj-Si-Pi“, koji radi pod okriljem Svetske banke u Vašingtonu. U upravo objavljenom izveštaju ovog programa, ističe se da je 2011. godine kineska ekonomija dostigla 87 odsto američke. Oštro oko analitičara vidi da taj podatak Kini donosi nadmoć upravo ove godine: bruto društveni proizvod Zmaja sa Istoka, mogao bi krajem 2014. da nadmaši američki.

Komešanje na svetskom ekonomskom vrhu, nije, naravno, došlo preko noći. Kina je odavno vicešampion, a Japan je pretekla pre više godina. Najava preokreta bilo je i ranije, ali ono što je novo jeste činjenica da se kineska ekonomija na pijedestal penje ranije no što su mnogi analitičari očekivali.

Da bi se izveštaj „Aj-Si-Pija“ pravilno protumačio, mora se, međutim, uzeti u obzir kineska kupovna moć s jedne i cene na domaćem tržištu s druge strane. Jer, mala kupovna moć Kineza ne bi sama po sebi dozvolila da dođe do preokreta u svetskom ekonomskom vrhu. Tu je, zato, činjenica da su cene kineskih proizvoda kao i usluga (ugostiteljstvo, taksi i sl), baš kao u drugim siromašnijim zemljama, neuporedivo niže nego u SAD i drugim državama na zapadu. A od te konstatacije, do slivanja para u Kinu, nema ni koliko korak.

Kad ne bi bilo ovog zamajca, to jest, ako bi se poredio dolar prihoda u Kini sa dolarom u SAD, Zmaj bi krajem godine dostigao tek dve trećine Ujka Semove kase. Smena na vrhu, uzevši u obzir geopolitičke i neke druge faktore, bila bi prolongirana u, po Kinu najboljem slučaju, na sledeću deceniju.

Optimističke prognoze „Aj-Si-Pija“, takođe, ni u kom slučaju ne znače da će Kinezi postati bogatiji od Amerikanaca. Kineska populacija je, naime, više nego četiri puta veća od američke, pa je svako poređenje po glavi stanovnika neadekvatno. Sve u svemu, Kina ostaje najveća siromašna i država u razvoju. Ulaganja u (putnu) infrastrukturu, privredu i biznis, maltene dostižu polovinu bruto društvenog proizvoda, dok se u sektoru usluga penju na trećinu.

Iz poređenja sa Sjedinjenim Državama - gde je su bazične investicije petina, a široka potrošnja čak 70 odsto bruto proizvoda - jasno je da su Kinezi nacija graditelja, a Amerikanci „nacija u šopingu“. I neka druga poređenja idu u korist Istoka. SAD beleži deficit, koji potrvđuje da više uzajmljuje, nego što pozajmljuje. Kina, naprotiv, kad je u pitanju međunarodno tržište novca, ima suficit, a takođe je i najveći kupac američkog državnog duga.

Sve ovo navodi na pomisao da je Kina već postala finansijska supersila. Ograda za ovakav zaključak, visoka je, međutim, kao Kineski zid. To unekoliko priznaje i tamošnja vlast, ocenjujući da je Kina je hiperinvestitor, a hipopotrošač, što će, ukoliko se ne sprovedu hitne ekonomske reforme dovesti do stagnacije.

Zapadna štampa primećuje da kineski državni mediji nisu na velika zvona objavili po Kinu optimističke prognoze iz pera „Aj-Si-Pija“. Zvanične domaće statističke agencije, takođe, pokazuju rezervisanost prema računicama koje kinesku ekonomiju katapultiraju na sam svetski vrh. Ni vlada u Pekingu ne ponaša se drugačije; izgleda da ne veruje da je njena ekonomija postala globalni broj jedan.