Urugvajski predsednik - dalji rođak Če Gevare

Predsednik Urugvaja Hose Muhika, ili kako ga sugrađani zovu Pepe, daleki rođak po oružju onog „herojskog gerilca“ sa Kube i iz Bolivije, nikada nije verovao u Boga i u zagrobni život, pa danas, na pragu devedesete godine života, ne mora da se pribojava susreta sa Če Gevarom kome bi teško mogao da objasni kako se to desilo da ostavi gerilsku pušku i uvali se u predsedničku fotelju, a da u Urugvaju nije bilo revolucije.

Nije je bilo, ali se u Urugvaju, toj maloj južnoamerčkoj zemlji, od 3,2 miliona stanovnika, uklještenoj između dva giganta Brazila i Argentine, mnogo štošta promenilo u poslednjih desetak godina, a naročito od dolaska Muhike na vlast, u maju 2010. godine. Diktatorski režimi su daleka prošlost, u zemlji se pristojno živi, a kako pokazuje jedno istraživanje američkog „Tajma“, većina Urugvajaca kaže da su srećni što žive u toj zemlji. Nezaposlenost je pala na 6,5 odsto, broj onih koji žive ispod „linije siromaštva“ prepolovljen je u proteklih pet-šest godina, a nacionalni dohodak po glavi stanovnika dosegao je nivo od 16.700 dolara.

Londonski „Ekonomist“ je u tome otišao mnogo dalje, pa je potkraj 2013. proglasio Urugvaj za „Zemlju godine“! Prijatno su bili iznenađeni i sami Urugvajci. „Nismo dospeli baš dotle“, govorili su, ali im je bilo milo.

Istina, ni obrazloženje „Ekonomista“ nije bilo baš najubedljivije. Navodi se da je u Urugvaju legalizovan abortus, marihuana je u slobodnoj prodaji, građanske slobode se poštuju kao nigde u Latinskoj Americi, a građani su veoma zadovoljni svojim sadašnjim šefom države, što je redak slučaj na Zelenom kontinentu.

Ovaj poslednji argument, koji pominje londonski list, više bi se mogao uzeti kao politička atrakcija te „zelene zemlje“, koju zovu „latinoamerička Švajcarska“, nego kao stvarno uporište takvog njenog rejtinga.

Hose Muhika je retka, skoro neviđena pojava u političkom životu bilo koje države, mada su u podneblju podno Anda moguća svakakva čudaleštva. Kako bi rekao Garsija Markes: nama jedino mašte ne nedostaje.

Hose Muhika, ili kako ga Urugvajci zovu „naš Pepe“, je „najsiromašniji predsednik na svetu“. Njegova predsednička plata iznosi 12.500 evra, ali on 90 odsto svojih primanja daje u fondove za siromašne u svojoj zemlji.

- Ostaje mi sasvim dovoljno za život - kaže Muhika. - Ja sam se celog života borio za socijalnu pravdu i ne mogu da živim drugačije.

Tako i živi, u predgrađu Montevidea u više nego skromnoj kući od 45 kvadrata. Ta kuća i nije njegova, nego njegove žene. On i supruga Luisa Topolanski, inače senator, sami održavaju domaćinstvo.

Kod njega to nije demagogija. To je njegov život, težak, dramatičan, neverovatan.

Muhika je rođen u Montevideu pre osamdeset godina. Rastao je u senci diktatorskih režima koji su se onda smenjivali i u njegovoj zemlji i oko nje, ali je dospeo do univerziteta. Studirao je pravo, ali ga je povukla politika, u kojoj nije moglo ništa da se uradi. Tako se priklonio onom čuvenom gerilskom „Pokretu nacionalnog oslobođenja - Tupamarosi“. Bilo je to sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Bile su to godine levog, revolucionarnog zanosa koje su tresle Latinsku Ameriku. Muhika je u toj gerili preživeo dramatične godine svoje mladosti. Ranjavan je šest puta, četiri puta su ga zatvarali, dva puta je bežao iz zatvora, a onda su ga 1972. uhapsili i okovali. Sa robije je izašao posle 13 godina, mučen, bolestan, izlomljen, bez ijednog zuba u glavi, ali nesalomivog duha. Priča o tom njegovom robijaškom životu, morala bi da nosi upozorenje: nije za mlađe od 18 godina.

- Nije priroda čoveku slučajno stavila oči napred - kaže filozifski smireno Pepe Muhika, objašnjavajući zašto on ne gleda unazad. - Ja znam - kaže takođe - da ovim svetom ne vladamo mi predsednici, nego finansijski moćnici, ali valja pokušati. Mi simuliramo vlast. Ima ona narodna izreka: ne mrda pas repom, nego rep psom. Moj program, ako je to uopšte program, je jednostavan: poštovanje građanskih sloboda, ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva.

A onda dodaje:

- Život ne teče, ni levo ni desno, nego širokom maticom.

Toj matici se danas, priklonila latinoamerička levica, zapravo sve one snage „zelenog nacionalizma“, koje su sve svoje napore usmerile na tri bitna cilja: oslobađanje od američkog tutorstva, viši stepen socijalne pravde i borba protiv siromaštva, što podrazumeva brzi ekonomski razvoj i zaštitu sopstvenih prirodnih resursa.

Na Zelenom kontinentu odavno nema ni pučeva, ni diktatorskih režima, ali ni gerile. Jedina „gerila“ koja tamo još postoji, to su one terorističke grupe krijumčara droge.

Prošlo je vreme Tupamarosa i Če Gevare. Niko više tamo ne pominje Maoa, ni Lenjina. Nije više privlačan ni Kastrov model socijalizma, jer on više ne služi ni na Kubi.

Na Zelenom kontnentu se danas vode neke druge bitke, u kojima se termini socijalizam i revolucija retko upotrebljavaju, a kada se to i čini, to je više retorička dekoracija, nego bilo čije uverenje.

To koliko se Latinska Amerika promenila, vidi se i na slučaju Urugvaja, zemlje koju vodi bivši gerilac, kojeg je na slobodnim izborima izabrala većina građana Urugvaja.