OD STALNOG DOPISNIKA: MOSKVA

I POSLE devet decenija od smrti Vladimira Iljiča Lenjina ruski istoričari, publicisti i novinari ne prestaju da iznose različite verzije od čega je umro vođa svetskog proletarijata. Prošle nedelje, tačnije 21. januara, navršilo se 90 godina od smrti Lenjina pa je to bio povod da se ponovo kopa po istorijskim i medicinskim arhivama. Na pitanje da li je Lenjin umro od posledica sifilisa ili ga je dokrajčila skleroza, jedinstvenog odgovora nema. Službeni izveštaj patologa kaže da je umro od posledica skleroze, ali opširni tekstovi koje su objavili moskovski nedeljnici „Argument i fakti“ i „Agonjok“ sugerišu da je Lenjin umro od posledica svojih mladalačkih seksualnih greha.

Ruski poznati profesor, neuropatolog Vasilij Kramer, je još u maju 1922. prvi postavio dijagnozu da Lenjin sve teže govori i kreće se zbog začepljenja krvnih sudova na mozgu. Međutim, jedan broj lekara je tražio druge uzroke bolesti. U martu 1923. pozvani su poznati profesori iz Nemačke i Švajcarske. Oni su postavili Lenjinu drugu dijagnozu - upala arterija kao posledica sifilisa! Lenjina je pregledao i profesor Aleksej Koževnikov, iskusni neuropatolog, ali on u analizama krvi nije pronašao potvrdu dijagnoze kolega iz Nemačke. Zatim je Lenjina pregledao i profesor Mihail Averbah, jedan od uglednijih očnih specijalista. Ni on se nije složio da je Lenjin teško oboleo zbog tobožnjih posledica sifilisa. Averbuh nije našao nikakve simptome na oku koje bi potvrdili da je Leljin bolovao od sifilisa, bolesti koja bi moglo da izazove promene krvnih sudova na mozgu.

Zbog čega se uopšte sumnjalo da je Lenjin bio zaražen sifilisom? Pre Oktobarske revolucije od te bolesti je u Rusiji obolevalo godišnje po 60.000 ljudi. Zbog toga su lekari često sumnjali u sifilis čim bi pacijent imao problema sa krvnim sudovima.

Za mnoge istoričare je jako zanimljivo pitanje gde se Lenjin mogao zaraziti sifilisom kada se zna da je vodio gotovo asketski život i da mu je revolucija bile iznad svega. Dobro je poznato da je Lenjin imao samo jednu suprugu kao i jednu ljubavnicu. Revolucionarka Nadežda Krupska je bila jedina službena supruga Lenjina. U julu 1898. Nadežda i Vladimir su se venčali ali zanimljivo da nisu nosili prstenje. Svedoci tog vremena tvrde da je Nadežda bila kao devojka prijatna, duge kose i bele puti. Istoričari tvrde da su Lenjin i Krupska spavali u odvojenim sobama. Lenjin je od mladosti bio zaraženom revolucijom i jedino ga je ona zanimala.

Tek kasnije, u Parizu 1910. upoznao se sa revolucionarkom Inesom Armand. Vladimiru je bilo 39, a Inesi 35 godina. Ta malena Francuskinja ga je opčinila jer je bila vesela i volela je život. Na drugoj strani, Krupska je imala problema sa štitastom žlezdom. Svedoci tog vremena kažu da se Lenjin brinuo o ženi ali ono malo seksualnih strasti usmeravao je ka Inesi Armand. Sve se svodilo na flert jer Lenjin nije ni pomišljao na razvod braka jer je smatrao da su međusobne simpatije sa Inesom Armand prolazne.

Inesa je bila moderna žena tog doba i smatrala je da ona treba da bira sebi muškarca, a ne da čeka kako bi je neko poklonio pažnju. Na njenu žalost, u tom smislu, Lenjin je bio staromodan pa zbog toga njihova veza nije imala bračnu perspektivu. Ali, ipak, intimna veza je trajala oko pet godina dok je Lenjin nije prekinuo.

SAHRANA KAD se 1920. Inesa Armand zarazila kolerom na Kavkazu, više joj nije bilo leka. Iz tadašnjih hronika se vidi da je za njenim posmrtnim kovčegom kroz grad išao njen partijski drug ali i voljeni čovek - Vladimir Iljič Lenjin.

Sve češće Lenjinove glavobolje nisu mogli da umire ruski lekari, pa su u pomoć pozvani oni iz zapadne Evrope. Nemački profesor Georg Klemperer je smatrao da Lenjin ima stalne glavobolje zbog trovanja olovom jer posle atentata nisu izvađena oba zrna. Krajem avgusta 1918. za vreme govora radnicima Miheljsonovog zavoda na Lenjina je pucala Fani Kaplan. Ona je iskoristila nepažnju telohranitelja pa je pucala u Lenjina sa rastojanja od tri metra. Jedan metak mu je samo probušio kaput ali je drugi pogodio levo rame. Treći metak oštetio mu je vrh levog plućnog krila i zaustavo se u vratu. Iz Nemačke je stigao hirurg Moris Borhard koji je iz vrata izvadio zrno ali ono drugo u ramenu je bilo duboko pa nije smeo da ga dira.

Posle tog atentata Lenjin se sve češće žalio na glavobolje, teže je govorio a u februaru 1923. potpuno mu je bila paralizovana desna ruka i noga. Posle toga su bili pozvani nemački lekari, profesori Ferster, Klemperer, None, Minkovski ali i ruski profesori Osipov, Koževnikov i Kramer.

Kako piše nedeljnik „Argumenti i fakti“ lekari su razmatrali više dijagnoza, od epilepsije, bolesti Alchajmera, multiple skleroze, do trovanja olovom.

MEDIJSKA ZVEZDA KAKO bi se sadašnjim jezikom reklo, Lenjin je bio medijska ličnost. Slike su mu bile stalno u novinama a zahvaljujući radiju njegov piskavi glas zapamtili su mnogi. Zbog toga je verovatno Lenjin privlačio i druge žene. Jedini problem je bio što njega lepši pol nije mnogo zanimao.

Ilja Zbarski, sin i asistent biologa Borisa Zbarskog, koji je posle smrti balsamovao Lenjinovo telo, smatrao je da su teškoće koje je imao Lenjin posledica sifilisa. On smatra da je dokaz takve dijagnoze i to da su u Moskvu pozvani specijalisti iz inostranstva koji su se bavili i problemima sifilisa. I lekove koje su prepisivani Lenjinju, davani su u to vreme obolelima od sifilisa.

Ali lekari su posle Lenjinove smrti dali specijalnu izjavu da nema tragova sifilisa. Narodni komesar (ministar) zdravlja Rusije Nikolaj Semaško, obratio se anatomu-patologu Alekseju Abrikosovu, koji je kasnije postao akademik, tražeći od njega da posveti posebnu pažnju dobijanju dokaza da nema tragova sifilisa kako bi se „sačuvao svetli lik vođe proletarijata“. Tako su tadašnji rukovodioci hteli da se suprostave onima koji su širili glasine o Lenjinovim gresima iz mladosti. Kasnije je Lenjinov mozak bio prebačen u Institutu za proučavanje mozga, ali se do novih saznanja oko toga je li nastradao od sifilisa ili ne - nije došlo.

Posle Lenjinove smrti sanduk sa njegovim telom je prebačen 23. januara u zgradu sindikata u najstrožem centru Moskve. U to vreme su na Crvenom trgu kopali i pravili improvizovani mauzelej vođi svetskog proletarijata. Vrlo brzo mauzolej je postao svojevrsna „meka“ komunista, ne samo sa prostora Rusije i kasnije SSSR-a, već celog sveta. A autoritet koji je među levičarima imao Lenjin nikakve priče o sifilisu nisu mogle da pomrače.