U poslednjoj nedelji novembra 1963. godine, kada su svet šokirali snimci kabrioleta u Dalasu u kojem su dva hica ugasila život 35. američkog predsednika, dnevnik „Njujork tajms“ je pisao da „Kenedi ima veličinu Tomasa Džefersona, Abrahama Linkolna i Frenklina Ruzvelta“. Pola veka kasnije, nekadašnja poređenja pokazala su se dalekovido istinitim.

Galupovo“ istraživanje je 2010. godine otkrilo da je ljubav Amerikanaca prema Džonu Kenediju godinama prerasla u - obožavanje. Istorijski zapisi govore da je popularni Džek pred tragičnu smrt uživao podršku 58 procenata Amerikanaca. Na kraju prve decenije 21. veka privrženost mu je iskazalo čak 85 odsto sugrađana, 11 odsto više nego prvom narednom najpopularnijem predsedniku, Ronaldu Reganu. Na „Galupovoj“ listi najpopularnijih ljudi 20. veka, Džej Ef Kej odmah je iza Martina Lutera Kinga i majke Tereze.

Stoga su sećanja na 22. novembar 1963. godine ovih dana u Americi u znaku svojevrsne „Kenediomanije“. Poplava knjiga, filmova, diskusija oživljava mit i misterije koje se do danas roje oko života i atentata na obožavanog predsednika, samo potvrđujući razmere tajne njegove harizme jače od vremena.

Svega 15 godina posle Drugog svetskog rata, ulazak u Belu kuću energičnog, mladog i šarmantnog predsednika punog entuzijazma, čiji moto je bio „sve je moguće“, brzo je našao put do srca Amerikanaca. Predsednička zakletva najmlađeg američkog lidera 1961. godine, koincidirala je i sa krajem recesije i uzletom ekonomije.

Kenedi je srezao poreze za 20 procenata, a novac u rukama investitora izrodio je prosperitetne šezdesete u novim industrijama i doneo dobro plaćene poslove, posebno za najbolje obrazovane. No, na najprestižnijoj vašingtonskoj adresi Kenedi je uspeo da provede jedva hiljadu dana, i u njegove zasluge ubraja se stvaranje mirovnih trupa, sporazum o zabrani nuklearnih testova, jednaka prava za sve pred zakonom, razvoj svemirskog programa. Pamte ga kao prvog od šest američkih predsednika koji je služio u američkoj mornarici, koji je odlikovan posle ranjavanja u Drugom svetskom ratu, ali i kubanskoj krizi 1962. godine, kada je hladnoratovski svet za dlaku izbegao nuklearni rat.

Sve to, ipak, teško bi izdržalo konkurenciju Maršalovog ili socijalnog plana, NASA... i tuce anketa sprovedenih poslednjih tridesetak godina među istoričarima u SAD Kenedija su okarakterisala kao „dobrog, ali ne izuzetnog“ predsednika svrstavši ga na 12. mesto. Ni novinski komentari, ni udžbenici ne glorifikuju njegova dostignuća. „Vašington post“ je nedavno odbacio tvrdnje da je bio veliki lider, već negde „između prosečnog i mediokriteta“.

Sve to, ipak, nije ugasilo dah svežine, modernosti i optimizma Džona i Žakline Kenedi, koji nisu uspeli do danas da naruše ni svi naknadni, objektivni, emocijama manje opterećeni, stavovi istoričara. Uprkos otkriću mnogih naknadnih kompromitujućih podataka iz Kenedijevog života, o vezama sa organizovanim kriminalom, plejbojevskom načinu života, skrivanim bolestima, porodičnim tragedijama, Kenediju je pošlo za rukom da oživi ono čemu ga je učio otac Džo Kenedi - da „nije važno ono što jesi, već ono što ljudi misle da jesi“.

Džek i Džeki bili su mlađi od svih prethodnih predsednika i prvih dama, miljenici medija kao zvezde šou-biznisa pre nego kao političari. Uticali su na modne trendove.

Kenedi je prvi održao uživo konferenciju za novinare pred TV kamerama, Džeki je unela moderni nameštaj u Belu kuću, kompletno je renovirala, a par je otvorio njena vrata za umetnike, pisce, intelektualce... Holivudska seks bomba Merilin Monro 1962. godine pevala je „Srećan rođendan, predsedniče“ na velikoj zabavi u „Medison skver gardenu“, slaveći Kenedijevu 45. godinu.

Većina je gledala u Belu kuću kao na mesto gde se njihovi problemi rešavaju, a ne komplikuju. Najzad, Kenedijeva administracija nazvana je Kamelot, kao dvor legendarnog kralja Artura.

Generacijama američkih liberala Kenedi je postao ikona kojoj su vremenom pripisivali dostignuća i njegovih prethodnika i naslednika miru u svetu, pravima crnaca, homoseksualaca, zaštiti okoline... I oni koji nisu rođeni u vreme Kenedija gledaju na to vreme kao na doba kada Amerika, još nije „izgubila nevinost“. Tek posle njegovog ubistva usledili su rasni i studentski nemiri, Vijetnam, Votergejt...Kenedi je bio poslednji američki predsednik koga nacija nije videla kako stari.

- Kao nacija koju je vodio, Kenedi ostaje duhom mlad. Ono što je njegova administracija mogla da postane, pre nego ono što je postigla, ostaje trajni deo njegove legende...Kenedijevo nezavršeno predsednikovanje daje nam priliku da zamišljamo kraj kakav bismo mnogo više želeli od tragedije kojoj su mnogi od nas bili svedoci - kaže Alvin Felcenberg, autor knjige „Lideri kakve zaslužujemo“.


MISTERIJA KOJA TRAJE

NI pola veka posle ubistva legendarnog američkog predsednika priča o atentatu nije kompletna, jer mnogi vladini dokumenti još su pod oznakom strogo poverljivo, ili su skriveni. Procenjuje se da postoji čak 1.171 neobjavljen dokument u vezi sa 22. novembrom 1963. godine, dok Centar za efikasnu vladu tvrdi da postoji više od milion zapisa CIA u vezi sa ubistvom koji nikada nisu dospeli u javnost. Zakon koji je potpisao predsednik Džordž Buš 1992. godine nalaže da svi preostali dokumenti o Kenedijevom ubistvu budu objavljeni do 26. oktobra 2017. godine.

ZLA KOB PORODICE

Iza glamura, Kenedijevi su iskusili mnoge tragedije. Posle dva pobačaja prve dame, sin Patrik Kenedi umro je nedugo po rođenju avgusta 1963. godine. Stariji Džekov brat Džozef Kenedi poginuo je u Drugom svetskom ratu u 29. godini, pokopavši porodične nade da će, zapravo, on biti predsednik SAD. Predsednik je postao Džon Kenedi, ali je, kao i njegov brat državni tužilac Robert, ili Bobi, ubijen u atentatu. Senator Ted Kenedi dva puta je izbegao smrt u saobraćajnim nesrećama. Umro je 2009. godine u 77. godini od malignog tumora mozga. Džon Kenedi, rođen nekoliko dana pošto je njegov otac izabran za predsednika, poginuo je u avionskoj nesreći 1999. godine. Karolin Kenedi, rođena 1957. godine jedino je živo dete Kenedijevih. Prošle nedelje postala je ambasador SAD u Japanu.


TRI DANA BEZ ŽENE...

TOKOM predsedničke kampanje 1960. jedan senator je primetio, aludirajući na Kenedijeva česta odsustva dok je i sam bio senator, da „to nije posao za plejboja“. Njegove momačke avanture sa lepoticama, produžile su se, diskretnije, katkad nedovoljno diskretno, i u bračnim vodama. Spekulisalo se da su lekovi koje je uzimao zbog Adisonove bolesti podsticale seksualni apetit. Zabeleženo je da se poverio britanskom ministru Haroldu Makmilanu: „Ne znam kako je s tobom, Harolde, ali ja ako nisam sa ženom tri dana, dobijem glavobolju“. Sam Kenedi je rekao da je na njegove stavove po ovom pitanju uticao njegov otac Džo Kenedi, koji je savetovao što češći seks. Otac je imao otvorenu aferu sa glumicom Glorijom Svanson, sinovljeva sa Merilin Monro do danas je opterećena kontroverzama zbog nerazjašnjene smrti holivudske lepotice.