Probe lekova na siromašnima

DUGO „izgubljena“ na mapi sveta, mesta van glavnih svetskih tokova, stvaraju novu globalnu mrežu. „Razbacana“ od Indije, Kine, Rusije, preko Rumunije i Tunisa do Brazila, ova mesta povezuju moćne farmaceutske kompanije koje upravo u njima najradije testiraju nove generacije lekova.

Helsinška deklaracija 1964. jasno je definisala, a revizijom 2008. godine i potvrdila procedure za medicinska testiranja. Deo koji se odnosi na testiranje na ljudima ističe da njihova dobrobit „ima prednost nad svim drugim interesima“.

Decenijska iskustva otkrila su, međutim, mnoga nevesela lica „tumačenja“ ove definicije širom sveta. Nekadašnja praksa velikih farmaceutskih kompanija da lekove za hronične bolesti, infekcije, poboljšanje tela i duha... isprobavaju na tlu Amerike i Evrope danas je gotovo zaboravljena.

Podaci američkog Sekretarijata za zdravlje govore da je 1990. godine 271 ispitivanje lekova namenjenih Amerikancima obavljeno van granica SAD. Nepune dve decenije kasnije, 2008. godine, taj broj se vrtoglavo uvećao, na čak 6.485 slučajeva „izvoza“ testiranja lekova.

Baza podataka američkog Nacionalnog instituta za zdravlje identifikovala je od početka ovog veka, više od 58 hiljada takvih ispitivanja u 173 zemlje van SAD. Najvećih 20 američkih kompanija isprobalo je blizu 30.000 lekova u inostranstvu. Neka od tih istraživanja obavljaju se u razvijenim zemljama kao što su Britanija, Italija ili Japan, ali mnogo veći broj u zemljama sa jakom koncentracijom siromašnog stanovništva koje katkad formulare o testiranju potpisuju samo pritiskom palca.

Nekoliko studija navodi da se više od polovine proba lekova odvija u zemljama u razvoju. Ne samo da je sprovođenje istraživanja jeftinije tamo gde lokalno stanovništvo zarađuje nekoliko dolara dnevno, već se međunarodni standardi u ovim sredinama „ležernije“, a katkad i nikako ne primenjuju, i teže prate, nego u SAD, Zapadnoj Evropi ili Japanu. Kompanije imaju minimalnu odgovornost, ili nemaju nikakvu. A za lokalne „volontere“ to je često jedini način da dobiju bilo kakvu terapiju.

Farmaceutske kuće za istraživanja često angažuju kliničke istraživačke organizacije, poznatije po skraćenici CRO. One, za odgovarajuću naknadu, planiraju, pripremaju i primenjuju kliničke studije, istovremeno odabirajući i vodeći ljude na kojima se test izvodi. Koliko su moćne CRO postale svedoči činjenica da su 2008. godine „proizvele“ više od 9.000 studija u kojima je učestvovalo čak dva miliona ljudi u 115 zemalja.

Kada se, međutim, statistika, profit i velike brojke pretoče u ljudske sudbine, slika postaje daleko sumornija. Centar za istraživanje multinacionalnih korporacija objavio je dokument koji vrvi od primera neetičkih testiranja lekova i pogubnih posledica po ljude na kojima su sprovedena, posebno tokom poslednje decenije prošlog i prve ovog veka. Lepeza je široka, počev od slučajeva da pacijenti nisu ni svesni da se na njima testiraju lekovi, preko ozbiljnih zdravstvenih problema, do smrtnih ishoda.

Iako argumenti farmacetuskih kuća u prilog testiranju govore da su zahvaljujući lekovima neki od njih poboljšali svoje zdravstveno stanje, mnogo je više loših primera. Svojevremeno su u istraživanju grupe farmaceutskih kuća sprovedenog u Ugandi, Zimbabveu i Obali Slonovače, pacijenti podeljeni u dve grupe, s tim da su jedni imali kontinuiranu, a drugi prekinutu terapiju. Smrtni ishod za neke iz druge grupe je utvrdio potrebu da se lek uzima kontinuirano, a od buke koja se oko ovog istraživanja svojevremeno digla, nije mnogo šta ostalo.