Najsigurniji način putovanja: Avionom uvek, šatlom nikad

ŽELEZNIČKA katastrofa u Španiji od srede, kada je poginulo osamdesetak ljudi, a još više povređeno u smrskanim vagonima na brzoj pruzi, usred sezone godišnjih odmora navela je ljude da razmišljaju - kako čovek da putuje po svetu, a da ne izgubi glavu?

Čini se da su nesreće svuda i da ljudi ginu na putevima, prugama i u vazduhu, kao na Somi, ili kod Staljingrada. Nesreće se događaju, to je tačno, ali je utisak da ih ima sve više, zapravo, optička varka. Zašto optička? Zato što, u digitalnom svetu, o sve više tragedija možemo da svedočimo svojim očima. Veće među njima su na televiziji, a pune i internet slikama jada i očaja. A ko čita kratke vesti - recimo u "Novostima", u rubrici "Svet" - može da se uveri i u nebezbednost pojedinih magistrala i regionalnih puteva u Andima, u Kašmiru, ili na Sumatri. Vesti struje brže od mlaznih aviona, što ne znači da oni ranije nisu padali - naprotiv, protekla godina bila je najbezbednija u istoriji avijacije.

Letenje se odavno smatra najsigurnijim načinom putovanja, manje rizičnim i od pešačenja. Prošle godine je profesor statistike na Masačusetskom institutu tehnologije izračunao da postoji realna opasnost da stradate - jednom u 45 miliona komercijalnih letova. Prema "Njujork tajmsu", posle svakodnevnih putovanja avionom tokom 123.000 godina, putnik bi i dalje mogao da očekuje da bude živ. Dobar znak za metuzaleme, mada, rodbini kineske devojke koju je nedavno u San Francisku, pošto je preživela vazdušni udes, pregazio vatrogasni kamion, nikako nije za utehu.

Često se, razmatrajući kako da odemo na more u Crnu Goru, opredelimo za automobil. Oko tivatskog aerodroma su velika brda, tešimo se. To jedino i možemo: vožnja Ibarskom magistralom, pa kroz kanjon Morače, opasnija je od letenja koliko i skakanje na glavu sa mosta kod Beške u odnosu na tobogan akva-parka u Bačkom Petrovcu. Razmislimo realno: avionom upravljaju visoki profesionalci, po putanji koju ne dele ni sa kim drugim i u dogovoru sa kontrolom letenja - dok automobil može da vozi svaki punoletni građanin (pa i mlađi), ponekad sa sumnjivom dozvolom, često pretičući preko pune linije i kad je blagovremeno upozoren ablendovanjem da je iza ćoška patrola saobraćajne policije.

I voz je poprilično bezbedno prevozno sredstvo i vesti o nesrećama stižu uglavnom iz "trećeg sveta". Kada se, međutim, dese u Francuskoj i u Španiji, onda se o tome piše naširoko.

Da ne bismo odavali utisak vazduhoplovnih, železničkih, ili autobuskih lobista (na ove poslednje je u Srbiji najlakše nabasati), valja se podsetiti reči maga domaćeg sportskog novinarstva (i fraziranja): "Statistika je kao bikini - pokazuje sve, a ne otkriva ništa". Odnosno, ume ponešto i da prikrije. Ne znači, dakle, da ste u životnoj opasnosti čim upalite automobil. Prema brojkama, putovanje avionom iz Beograda u Čikago ipak je rizičnije od vožnje između Zemuna i Terazija. Vožnja kolima do Čikaga, međutim, bila bi znatno opasnija od letenja, ali, tu postoji jedan mali tehnički problem - nepostojanje mosta preko Atlantika, sa pilonima ili bez njih.

Slična računica možda bi mogla da se napravi za relaciju Beograd - Moskva - Peking, ali nam nije poznat broj "BG" (ili "NI", "UE", "VP"...) tablica istočno od Unutrašnje Mongolije.

Sudeći prema statistici, dva najopasnija prevozna sredstva su motocikl i - spejs-šatl. Putovanje spejs-šatlom, naime, nosi 63.000 puta više šansi da prerano završite život od drugog po riziku vozila, dvotočkaša opremljenog konjskim snagama, ako se meri po broju putovanja; međutim, kada se posmatra broj pređenih kilometara, najopasniji je motocikl. Ako je za utehu, spejs-šatl više ne leti, a Srbija, bar do sada, nije imala svemirski program.