ŽELEZNIČKA katastrofa u Španiji od srede, kada je poginulo osamdesetak ljudi, a još više povređeno u smrskanim vagonima na brzoj pruzi, usred sezone godišnjih odmora navela je ljude da razmišljaju - kako čovek da putuje po svetu, a da ne izgubi glavu?

Čini se da su nesreće svuda i da ljudi ginu na putevima, prugama i u vazduhu, kao na Somi, ili kod Staljingrada. Nesreće se događaju, to je tačno, ali je utisak da ih ima sve više, zapravo, optička varka. Zašto optička? Zato što, u digitalnom svetu, o sve više tragedija možemo da svedočimo svojim očima. Veće među njima su na televiziji, a pune i internet slikama jada i očaja. A ko čita kratke vesti - recimo u "Novostima", u rubrici "Svet" - može da se uveri i u nebezbednost pojedinih magistrala i regionalnih puteva u Andima, u Kašmiru, ili na Sumatri. Vesti struje brže od mlaznih aviona, što ne znači da oni ranije nisu padali - naprotiv, protekla godina bila je najbezbednija u istoriji avijacije.

Letenje se odavno smatra najsigurnijim načinom putovanja, manje rizičnim i od pešačenja. Prošle godine je profesor statistike na Masačusetskom institutu tehnologije izračunao da postoji realna opasnost da stradate - jednom u 45 miliona komercijalnih letova. Prema "Njujork tajmsu", posle svakodnevnih putovanja avionom tokom 123.000 godina, putnik bi i dalje mogao da očekuje da bude živ. Dobar znak za metuzaleme, mada, rodbini kineske devojke koju je nedavno u San Francisku, pošto je preživela vazdušni udes, pregazio vatrogasni kamion, nikako nije za utehu.

AUTO KAO SANDUK PODACI američkog Nacionalnog bezbednosnog saveta govore da su šanse da tokom životnog veka stradate kao vozač bicikla 1 prema 4.982. Ko smatra da je to opasno, neka ne hoda, jer pešaci moraju da žive uz rizik meren odnosom 1:749. Verovatnoća da čovek nastrada u automobilu je, međutim, pomalo zastrašujuća: 1:415. U vazduhu je sve mnogo bezbednije: šanse su 7.229:1 da nećete poginuti u avionu, a to uključuje i, u principu znatno rizičnije, nekomercijalne letove.

Često se, razmatrajući kako da odemo na more u Crnu Goru, opredelimo za automobil. Oko tivatskog aerodroma su velika brda, tešimo se. To jedino i možemo: vožnja Ibarskom magistralom, pa kroz kanjon Morače, opasnija je od letenja koliko i skakanje na glavu sa mosta kod Beške u odnosu na tobogan akva-parka u Bačkom Petrovcu. Razmislimo realno: avionom upravljaju visoki profesionalci, po putanji koju ne dele ni sa kim drugim i u dogovoru sa kontrolom letenja - dok automobil može da vozi svaki punoletni građanin (pa i mlađi), ponekad sa sumnjivom dozvolom, često pretičući preko pune linije i kad je blagovremeno upozoren ablendovanjem da je iza ćoška patrola saobraćajne policije.

I voz je poprilično bezbedno prevozno sredstvo i vesti o nesrećama stižu uglavnom iz "trećeg sveta". Kada se, međutim, dese u Francuskoj i u Španiji, onda se o tome piše naširoko.

Da ne bismo odavali utisak vazduhoplovnih, železničkih, ili autobuskih lobista (na ove poslednje je u Srbiji najlakše nabasati), valja se podsetiti reči maga domaćeg sportskog novinarstva (i fraziranja): "Statistika je kao bikini - pokazuje sve, a ne otkriva ništa". Odnosno, ume ponešto i da prikrije. Ne znači, dakle, da ste u životnoj opasnosti čim upalite automobil. Prema brojkama, putovanje avionom iz Beograda u Čikago ipak je rizičnije od vožnje između Zemuna i Terazija. Vožnja kolima do Čikaga, međutim, bila bi znatno opasnija od letenja, ali, tu postoji jedan mali tehnički problem - nepostojanje mosta preko Atlantika, sa pilonima ili bez njih.

Slična računica možda bi mogla da se napravi za relaciju Beograd - Moskva - Peking, ali nam nije poznat broj "BG" (ili "NI", "UE", "VP"...) tablica istočno od Unutrašnje Mongolije.

Sudeći prema statistici, dva najopasnija prevozna sredstva su motocikl i - spejs-šatl. Putovanje spejs-šatlom, naime, nosi 63.000 puta više šansi da prerano završite život od drugog po riziku vozila, dvotočkaša opremljenog konjskim snagama, ako se meri po broju putovanja; međutim, kada se posmatra broj pređenih kilometara, najopasniji je motocikl. Ako je za utehu, spejs-šatl više ne leti, a Srbija, bar do sada, nije imala svemirski program.