Francuska: Uporni čuvar bivših kolonija

NEKADA kao moćna kolonijalna sila, danas kao vojni i komercijalni faktor, Francuska, na ovaj ili na onaj način, nastavlja da igra glavnu ulogu na afričkom kontinentu. Čuvena “Fransafrika” tako opstaje u stabilnom kontinuitetu. Pokazuje to i aktuelna vojna intervencija u Maliju.

Najnovija operacija uklapa se u okvir postdegolovske politike, kojom se zapravo održava politika zavisnosti Crnog kontinenta od centra u Parizu.

Pojam “Fransafrika” uobičajeno se, već duži niz decenija, koristi kao sinonim za neokolonijalne odnose koje francuska administracija održava s bivšim podanicima, na političkom, ekonomskom i vojnom planu.

Francuske vlasti, iz mnogobrojnih i različitih razloga, umeju da biraju stranu kojoj će se, na određeni način, privoleti, zbog čega su ponekad izloženi kritikama domaće i strane javnosti. Pariz u tom kontekstu ume i da podržava nedemokratske režime na svojim bivšim teritorijama. Još je u svežem sećanju “zakasnela” reakcija zvaničnog Pariza u okviru “arapskog proleća”, kada je svrgnutom diktatoru Ben Aliju, čak, na početku nuđena i pomoć da sredi prilike u zemlji.

Zvanični Pariz u okviru ove politike ne održava uticaj samo u bivšim kolonijama već i u drugim frankofonskim afričkim zemljama. Upečatljiv primer je bila sumnja da su Francuzi u okviru mirovne akcije “Tirkiz” zatvorili oči, pa čak i pružili pomoć Hutima, koji su izvršili genocid nad Tutsima 1994. godine u Ruandi, nekadašnjoj belgijskoj koloniji.

Nekada s pozicije kolonijalne sile, a sada kao Veliki Brat, Francuzi izbliza prate vojne i političke tokove u Africi. Spoljna politika prema ovom kontinentu u principu se ne kroji u Ke d’Orseju, već direktno u predsedničkoj Jelisejskoj palati, gde postoji specijalna “afrička ćelija”, zadužena za savetovanje šefa države prilikom povlačenja strateških poteza.

Više je razloga za francusko vojno, poslovno i svako drugo prisustvo u Africi. Na ekonomskom planu, na ovaj način se, između ostalog, obezbeđuje pristup osnovnim sirovinama, među kojima značajno mesto zauzimaju nafta, gas, uranijum... Istovremeno se obezbeđuje privilegovana pozicija za velike francuske kompanije prilikom eksploatacija.

Na diplomatskom i strateškom planu, Francuska, između ostalog, tako izokola održava status kolonijalne sile, obezbeđuje glasove afričkih zemalja prilikom važnih odluka u međunarodnim institucijama, bori se protiv američkog uticaja, zadržava vojne baze i daje svojoj vojsci priliku da zadrži značajan međunarodni karakter.

U svemu tome, odnos se kreće u oba smera. Afrikanci tako dobijaju sredstva za razvoj, neki režimi istovremeno traže načina da opstanu kroz podršku Pariza, drugi pribavljaju oružje... Alžirci i ostali Magrebljani, ali i gotovo svi Afrikanci, u Francusku hrle po zaradu i bolji život. Bivše kolonije se okreću Francuskoj i kad im zagusti, kao što je to učinila vlada u Maliju, pozivom Parizu da vojno interveniše, svesna da sama neće moći da izađe na kraj sa islamskim pobunjenicima sa severa, koji su bili zapretili da će brzo stići i do samog glavnog grada Bamaka, a od cele zemlje napraviti novo talibansko carstvo.

Tako se došlo do situacije da se zastave bivše kolonije, Francuske, u Bamaku razgrabe za tili čas. Ovih dana ne mogu da se kupe ni za lek. Vijore se na sve strane. Malijci njima mašu na ulicama, u čast bivšeg kolonizatora, koji im sada oslobađa zemlju.