Meka okupacija Evrope

ZAŠTO se "pacifikacija" Sirije uopšte na odražava na smanjenje broja izbeglica koje u Tursku - predsoblje EU na njihovom putu ka svetloj budućnosti - i dalje pristižu u broju od 2.000 ljudi dnevno? Da li je EU pred redefinisanjem fundamentalnih demokratskih postulata slobodne cirkulacije ljudi i ideja? Da li predvodnica EU Merkelova može da privoli (ili uceni) Tursku da sprovodi već postignuti ali neprimenjeni dogovor, o puštanju na tursku teritoriju 1.000 izbeglica dnevno?

Mnogo pitanja, a malo pouzdanih odgovora.

Mnoge zemlje EU nastoje, jednostranim merama, da se izoluju iz sistema "spojenih sudova" EU, posebno u ovoj oblasti. To je dovelo do toga da je sedam zemalja EU, jednostrano, vratilo pogranične kontrole, i time, direktno, ugrozilo šengenski sistem.

S druge strane, planiraju se druge mere presecanja ove seobe naroda, a pored ostalih, to je samit EU-Turska, koji će se održati već danas, i koji bi trebalo da ponudi alternativne pravce delovanja ukoliko Turska nastavi sa ucenjivačkom politikom, po principu "i jare i pare".

Naime, politički establišment Turske, u situaciji pogoršanih odnosa sa Rusijom i velike destabilizacije svojih interesa u Siriji, doziranjem protoka migranata nastoji da iznudi značajne ustupke EU, a preko nje i NATO, u svojoj olakoj konfrontaciji sa Rusijom, za koju je dobio bledu podršku Atlanske alijanse.

Grčka je, kao tradicionalni (ne)prijatelj Turske, ovom strategijom postala aneurizma EU, čije bi perforiranje vodilo ozbiljnoj destabilizaciji NATO, na njegovom južnom krilu, što njihovi globalni protivnici znalački koriste: Rusija u Siriji i Sredozemlju, a Kina u Južnom kineskom moru, jačajući vojno prisustvo i gradeći veštačka ostrva u strateškim zonama bogatim mineralnim resursima, uz negodovanje pribrežnih država, stvarajući od Južnokineskog mora svoje zadnje "dvorište".

Sve je imalo za posledicu evidentno jačanje ultradesnih snaga u većem broju država EU. Ksenofobičnost je - od septembra 2015, kada su zajedno Nemačka i Austrija odlučile da otvore granice pred izbegličkim talasom - bila u porastu, da bi, danas, dostigla kulminaciju a, potom, i drastične podele i optuživanja.

Od osovine Beč-Berlin nije ostalo ništa, kada je Austrija, u nastojanju da traži separatna rešenja - posebno posle izbegavanja Ankare da primeni dogovor sa Angelom Merkel - pristupila organizovanju sastanka šefova policija Makedonije, Srbije, Hrvatske i Slovenije. Time je Grčkoj nedvosmisleno poslata poruka da je nekredibilan partner, koji je već postao sabirni centar, i da je svojom neizbalansiranom politikom dozvolila takav razvoj događaja, a Turskoj prepustila mesto glavnog pregovarača (i ucenjivača) EU. To je, naravno, izazvalo, u već prezasićenoj atmosferi, nervoznu reakciju zvanične Atine.

Austrijskom pragmatičnom inicijativom je, očigledno, stavljen akcenat da se stvari stave pod kontrolu, na izbegličkoj ruti od Grčke nadalje, i da se time spreči veća šteta, dok spori EU mehanizmi ne usvoje zajednička rešenja.

Takav, možda zakasneli pokušaj, jeste sastanak evropskih lidera, planiran za 18-19. mart. Treba imati u vidu da se dolaskom proleća očekuje novi cunami izbeglica. Ovaj problem "meke invazije", kojim je EU "uhvaćena na spavanju", zahteva osmišljenu, globalnu strategiju EU, a šire i UN, i formiranje jedne nove oblasti međunarodnog javnog prava koja bi izbalansirano, pravno ograničila (ili eliminisala) "meku okupaciju" razvijenih društveno-ekonomskih sistema od strane onih koji nisu postigli taj stepen društvenog razvoja.

Time bi se izbeglo da se razvijene zemlje pretvore u neprobojne (srednjovekovne) tvrđave. Jer, slobodno ostvarivanje nečijih demokratskih prava ne može se ostvariti redukovanjem istih tih prava drugog: sloboda jednog ne može se ostvariti na račun slobode drugog.

Otvara se i istorijska prilika za afirmaciju Srbije. Sa velikim moralnim kapitalom, kao osvedočena zemlja gostoprimstva, Srbija bi u UN - tim pre što se i gensek UN oglasio (sa bezbedne udaljenosti) da se evropske granice ponovo otvore - trebalo da pokrene inicijativu za usvajanje međunarodnopravnog akta kojim bi se izbalansirano, u pravni okvir, stavila kontrola (zaštita) granica "zemalja blagostanja" od sadašnjih i budućih "mekih okupacija" ugroženih naroda.

Time bi bili udareni temelji nove de lege ferenda oblasti međunarodnog javnog prava, a u toj inicijativi bi naša zemlja imala veliku podršku najmoćnijih država sveta.

Ukoliko naša diplomatija bude dorasla zadatku kvalitetnog lobiranja svetskih centara moći, takva deklaracija, koja bi usledila, nosila bi (verovatno) ime Srbije, što bi nemerljivo doprinelo podizanju urušenog ugleda naše zemlje.

Stoga, Forum za međunarodni terorizam i nacionalnu bezbednost pledira da nadležni organi "pod hitno" pokrenu inicijativu u UN, i time uspostave "autorstvo" nad ovom temom koja je, istovremeno, i konstitutivni deo novog svetskog ekološkog poretka, jer u prirodno čovekovo okruženje, osim prirodnog ambijenta, spada, što se previđa - i ljudska entropija.