Fejsbuk zna o nama i ono što prećutimo

PODACI koje dajemo “Fejsbuku” kroz sve društvene mreže mogu da se iskoriste da se izračunaju naša etnička i politička pripadnost, seksualna orijentacija, socijalna pripadnost i raspored naših putovanja. Sa velikom preciznošću saznaje se i da li nam se dopada kineska hrana, koliko dnevno putujemo do posla, pa čak i starost našeg deteta.

Objašnjava ovako jednu od najvećih misterija interneta profesor novosadske Akademije umetnosti Vladan Joler (40), koji je sa timom stručnjaka iz Novog Sada uspeo da dopre do pozadine interneta i do algoritama “Fejsbuka”.

- Za većinu ljudi nepoznanica je šta se događa posle njihovog “klika” na internetu. Zato se “Fejs” naziva jednom od najvećih crnih kutija interneta. Ideja da se upustim u istraživanje tih nevidljivih internet struktura je počela sa “Šer lab” fondacijom osnovanom 2011. u Novom Sadu, koja ima kancelariju i u Beogradu. Krenuli smo najpre sa organizovanjem konferencija u Beogradu, Rijeci, Bejrutu...

* Vodeći svetski mediji zabeležili su da ste mapirali ceo internet prostor...?

- Kada smo shvatili da bi trebalo studioznije da pristupimo radu, okupili smo grupu eksperata pravnika, sajber-forenzičara, teoretičara medija, ukupno desetak ljudi mahom iz Novog Sada i Beograda. Radili smo monitoring različitih “povreda” koje se dešavaju u sajber prostoru u Srbiji, i počeli da pružamo pravnu i sajber-forenzičku podršku. Takvih situacija bilo je veoma mnogo. Potom smo počeli da mapiramo ceo internet prostor i da otkrivamo šta se dešava sa podacima koje mi plasiramo na sajtove.

* Šta su pokazale vaše mape?

- Jedna grafika mapira dozvole koje mnogi od nas nehotično dobrovoljno daju “Fejsbuku” putem svojih brojnih aplikacija na telefonima, uključujući i mogućnost da čita sve naše SMS poruke, preuzima naše fajlove bez dozvole i da pristupa našoj tačnoj lokaciji. Druga mapa pokazuje kako linkovi i podaci koje objavljujemo na fejsbuk-stranici, kao i naše ponašanje u mnogim drugim krajevima sajber prostora, koji su u vlasništvu ili su u interakciji sa kompanijom (“Instagram”, “Votsap”), svi mogu ući u ogroman algoritamski proces.

* Šta se dalje dešava s našim podacima?

- Većina tih veb-sajtova se, naravno, nalazi u inostranstvu. Došli smo do zaključaka da je Frankfurt postao jedna od najvećih internet luka, tu je i Amsterdam. Većina podataka završava u Americi.

* Gde smo tu mi iz Srbije?

- Mi smo tu dosta slabo postavljeni jer samo trećina podataka koje postavljaju naši građani ostaje unutar granica Srbije. Većina “paketa” koje mi proizvodimo dok pretražujemo internet “izvozi” se u inostranstvo. Mi smo veći izvoznici tih podataka nego što se bavimo njihovom analizom. U ovom slučaju taj izvoz je negativna stvar.

* Kakvu ulogu u izvozu podataka igraju tzv. “kukiji”?

- U okviru tih sajtova se nalazi nešto što se zove “kukiji” (kolačići), koji zapravo šalju dalje podatke o našim posetama internetu. Kada posećujemo određene veb-sajtove, unutar njih postoje integrisani kolačići i onda nas to uvodi u priču o ekonomiji koja je bazirana na prikupljanju podataka o našem ponašanju. Glavni akteri u toj industriji prikupljanja podataka su “Fejsbuk” i “Gugl”.

* Kako to funkcioniše u praksi?

- Na primer, ja imam fejsbuk-prijatelje, želim da vide neki sadržaj koji postavim. To funkcioniše, otprilike, na principu pozorišne predstave. Imate glumce koji imaju svoje uloge (profile), karaktere, fotografije... Tu “predstavu” zapravo režiraju algoritmi i nama je to vrlo bitno jer od toga šta nam se prikazuje na tom “tajm-lajnu” zavisi naša reakcija na okruženje. Ako se pojavljuje više slika sa žrtvama, mi ćemo reagovati drugačije nego kada nam se prikazuje više slika sreće, ljubavi, kuca, maca... Sve to govori kakvu određena grupa ljudi ima sliku o stvarnosti.

* Da li je potpuna istina da ono što se jednom postavi na internetu, zauvek tu i ostaje?

- U Evropi je sada počelo da se primenjuje nešto što se zove pravo na zaborav. Možete da tražite od “Gugla” da uz vaše obrazloženje i molbu ukloni određene stavke. Ali, u principu teško je kontrolisati podatke koje postavite jer u većini slučajeva oni uopšte ne pripadaju vama, nego tim kompanijama.

* Ipak, ispostavilo se da dosta podataka sa interneta posle određenog vremena - nestaje...

- Prema jednom istraživanju, život jedne veb-stranice traje oko 56 dana, tako da u isto vreme svoje podatke ne možete vi da izbrišete, ali neki od njih nestaju. U budućnosti verovatno mi nećemo moći da pristupimo sadržajima koje smo sami kreirali na internetu. Najčudnije od svega je da će podaci o nama i dalje biti - negde.