Tokom studiranja je bila stipendista Ministarstva prosvete i kulture RS, učesnik brojnih takmičenja na kojima je pojedinačno ili zajedno sa kolegama ostvarila značajne uspehe, polaznik je velikog broja vannastavnih aktivnosti, a sav njen trud i rad krunisan je četiri godine kasnije Zlatnom plaketom kojom ju je Pravni fakultet nagradio kao studenta generacije.

Do titule studenta generacije i to pravnih nauka, ne dolazi se bez truda, zalaganja, ali i onih moralnih vrlina koje su presudne da se bez dileme stigne do vrha. Iako nosi krunu najboljeg studenta, njena motivacija nikad nisu bile desetke, nego znanje i savladavanje izazova kako u školovanju, tako i u životu. Ono čemu će kroz usavršavanje i posao težiti je doprinos pravu i pravdi, iako je svesna težine tog zadatka.

- Rođena sam i odrasla u Banjoj Luci, gde sam završila osnovnu i srednju školu. Bila sam đak banjalučke Gimnazije, što uvek ističem kao jednu činjenicu iz svog života na koju sam ponosna i koja je u značajnoj meri odredila moj dalji životni put. S obzirom na sklonost društvenim naukama, 2014. godine upisala sam Pravni fakultet u Banjoj Luci, navodi Milica.

Uvek je kaže osećala afinitet prema društvenim naukama, ali u trenutku kada je trebalo da donese odluku o tome u kojem smeru nastaviti obrazovanje, bilo joj je veoma teško da se opredeli. - Ipak, tek kada sam počela studirati pravo, shvatila sam da je malo nauka u kojima bih se tako dobro pronašla kao u toj.

Prvo zbog svoje širine, jer je pravo nauka koja je široko skoro kao i život i koja od nas zahteva da se menjamo kako se menjaju i životne prilike. Drugo zbog svoje humanosti, jer je u osnovi prava ideja pravde i pravičnosti. Pa iako sam svesna toga da ljudsko društvo nikad neće u potpunosti ostvariti tu ideju, lepo je znati da bar malo doprinosite na tom putu.

Milica kaže da je imala dobar plan kako i kada položiti koji ispit i na koji način sebi olakšati hod između svih obaveza.



- Veliki broj ispita na fakultetu je bio zaista težak, a literatura je izuzetno obimna, što zahteva dobru organizaciju i blagovremenu pripremu. Mislim da mi je u spremanju mojih ispita mnogo značilo redovno izlaženje na kolokvijume, što mi je omogućilo da budem u kontinuitetu sa gradivom, a ostvaren uspeh na kolokvijumima je takođe uticao i na visinu krajnje ocene.

Vannastavne aktivnosti i druge stvari kojima sam se bavila mimo studiranja mi nisu ostavljale previše slobodnog vremena, tako da sam na neki način bila i prinuđena da sve svoje obaveze rasporedim na dnevnom nivou. Pored dobre organizacije, preduslov za ostvaren uspeh na ispit je i suštinski ulazak u materiju.

Pročitajte još - Sad svi žele u "bele mantile"

Ona takođe smatra da je mnogo lakše studirati ono što vas istinski privlači.

- Na kraju, možda je baš to ono što čini razliku između studenata na završnom ispitu.

Za najbolje studente i đake inače se veže i priča da često teže samo najboljim ocenama, ali je ona ipak imala drugačije motive.
- Nisam učila motivisana ocenama, već željom da naučim i uvek mi je bilo drago kada bi moji profesori to prepoznali i kada bi ocena onda ipak došla kao kruna mom zalaganju i trudu. Iz tog razloga, nikad nisam ni brojala desetke, devetke, osmice, ali ono što mogu reći jeste da sam gotovo uvek dobila upravo onu ocenu koju zaslužujem.

Zahvaljujući iskustvu koje je stekla, ima šta da poruči studentima koji tek kreću na sličan pohod polaganja teških ispita.



- Mnogo je faktora koji utiču na tu ocenu i moj savet sadašnjim i budućim studentima odnosio bi se upravo na to. Čak i kada neku materiju dobro savladate, to nije garancija za uspeh, jer presudno može biti to kako se izražavate, koliko samouvereno izgledate, koliko znate da razmišljate i kako ćete se snaći u situaciji kada dobijete pitanje na koje odgovor niste mogli pročitati u knjizi. Sve su to stvari koje danas utiču na rezultate na fakultetu, a sutra će uticati na vaš uspeh na drugim poljima u životu.

Kroz svoje četvorogodišnje studiranje, Milica se bavila brojnim drugim aktivnostima, od kojih izdvaja dve omiljene.

- Jedna je učešće u radu Centra za retoriku i govorništvo “Institutio Oratoria”, gde sam od početka studiranja bila član i učesnik takmičenja u besedništvu koje ovaj Centar organizuje. Druga aktivnost kojom sam se bavila tiče se materije ljudskih prava, gde sam prvo bila polaznik Klinike za ljudska prava, a onda sam svoj put nastavila kao takmičar na simulacijama suđenja iz ove oblasti.

Na jednom od tih takmičenja, Državnom prvenstvu na Jahorini 2017. godine, naš tim uspio je osvojiti prvo mesto. I opet, nije samo svest o značaju ljudskih prava ono što sam stekla kroz ovu aktivnost, nego i značajna poznanstva, te veština pravničkog razmišljanja i argumentovanja.

Svoje slobodno vreme najradije provodi sa porodicom, a to je kaže i najbolje mesto za odmor i smišljanje novih planova.

- Trenutno odmaram i nastojim da nadoknadim ono vreme sa porodicom i prijateljima koje sam ponekad zbog svojih obaveza morala da potisnem u drugi plan. To je ujedno i sjajna prilika da presložim svoje misli i odlučim kojim putem ću dalje. Srećom, pravo je dosta široka oblast, koja pruža mogućnost usavršavanja na brojnim stranama, a na meni je samo da izaberem koja je to strana na koju ja treba da krenem. Koja god da bude, svesna sam borbe koja me čeka, ali i podloge koju imam iza sebe i sa koje mogu da se otisnem.

Milica kaže da je rastužuje podatak da mladi i uspešni ljudi poput nje svakodnevno odlaze iz države, ali za sada ona ipak želi biti među onima koji će ostati i pružiti doprinos „na svom terenu“.

- Smatram da je to posledica delom nedostatka volje i odlučnosti da se ovđe bilo šta trajnije ostvari, a još više posledica nedostatka istinske zainteresovanosti institucija za postavljanje ovog problema kao prioritetnog i preduzimanja mera da se isti reši. Ne osuđujem mlade ljude koji su otišli, jer svako prirodno ide tamo gde mu je bolje i ne samo bolje u materijalnom smislu, nego i bolje na način da se ceni njegov rad i dostojanstvo. Zato ne kažem da jednog dana možda i ja, ukoliko shvatim da zaslužujem više, neću spakovati kofere i otići tamo gde ću moći pošteno i odgovorno da živim i radim. Za sada, ipak, verujem da kao generacija nešto dugujemo ovoj državi i društvu, a možda najviše onima pre nas koji su ostali i kad je bilo mnogo više razloga da se ode. Tek ćemo da vidimo koliko ćemo mi svojim primerom pružiti razloga za ostanak onima koji dođu posle nas.