Ranko Pavlović: Da li su ministrima potrebni saveti?

NEKADA je ministar prosvete i kulture u Vladi Republike Srpske imao Savet za kulturu. Desetak entuzijasta, poslenika u kulturi i stvaralaca, sastajalo se povremeno s ministrom, razgovarali su, predlagali i usvajali planove i programe, razmatrali strategiju razvoja kulture... Rečju, savetovali, kao što se to čini u gotovo svim zemljama, naročito u onima u kojima je kultura na znatno višem nivou razvijenosti i koje imaju zakone o kulturi.

Za razliku od dobro plaćenih poslanika u Narodnoj skupštini, koji za rad u skupštinskim komisijama dobijaju dodatne novčane naknade, članovi Saveta za kulturu, vođeni željom da doprinesu koliko mogu, nisu tražili ništa. Istina, ministar ih je na sastancima častio kafom i sokom, a onima koji su živeli izvan Banjaluke podmirivao putne troškove. Onda je došao drugi ministar i jednostavno raspustio Savet, smatrajući valjda da on zna sve i da mu saveti onih koji rade u kulturi i stvaraju umetnička dela, takoreći buduću baštinu, nisu potrebni.

Treći ministar razmišljao je drugačije, raspisao je konkurs za članove Saveta, ali kada su prijave stigle - predomislio se, i to savetodavno telo, ko zna zašto, nije formirao. Kasniji ministri Savet nisu ni spominjali. Da li su i oni mislili da “tamo neki kulturnjaci i umetnici” nemaju šta da ih savetuju, jer oni su, zaboga, ministri i najbolje znaju šta i kako treba da se radi?!

Nije lako ministrima prosvete i kulture u Republici Srpskoj. Jer, u obrazovanju mnogo problema, u kulturi možda i više, a budžetskih sredstava nema dovoljno ni za osnovne potrebe, kamoli za provođenje razvojnih inicijativa. U rešavanju poteškoća sigurno bi im dobro došli saveti onih koji u kulturi i stvaralaštvu nemaju ograničene mandate (kao ministri) nego je to njihovo životno opredeljenje. Zato bi pitanje iz naslova ovog teksta sadašnji i budući ministri trebalo da postave sami sebi.