Kozarska Dubica: Sreto slep piše romane, izdržava bolesnu sestru

KOZARSKA DUBICA - Sreli smo ga usput, na makadamskom putu. Kaže, svakog jutra ide u selo po mleko. Da nije držao štap u ruci, ne bismo ni primetili da je slep, jer korača spretno i sigurno.

Reč je Sreti Vučkoviću iz sela Bijakovac kod Kozarske Dubice koji poslednje decenije, otkako “živi u mraku”, ruši predrasude o slepim i slabovidima. Kaže da živi kao sav drugi svet, jedino što ne vidi. Kada dođe kući, prihvati se cepanja drva i loženja vatre. Nahrani svinje i kokoške. Brinuo je i o sada pokojnoj majci, a sada o bolesnoj sestri.

Sreto je nastavnik srpskog jezika u penziji. Vid je gubio postepeno, pa je na kraju morao u penziju. Ipak, to ga nije obeshrabrilo. Svoje znanje i rečitost pretočio je u roman prvenac pod nazivom “Ploska”, koji je pisao godinama i uspeh nije izostao. Za ovo delo osvojio je specijalno priznanje na prošlogodišnjem Književnom konkursu Saveza slepih Srbije.

- Veoma sam srećan zbog ove nagrade, jer je to priznanje da moj trud nije bio uzaludan. Nisam imao mogućnosti da odem po nagradu u Beograd, jer je trebalo da obezbedim prevoz i pratnju. Zbog toga je nagradu u moje ime preuzeo Branko Suzić, predsednik Saveza slepih Republike Srpske. Ovo mi je izuzetno lep novogodišnji poklon - priča Sreto.

Pre nekoliko godina, on je od predsednika Republike Srpske dobio računar sa govornim softverom. Knjigu je napisao uz pomoć dece iz komšiluka, koja su mu pomagala da savlada informatičke prepreke.

- Moj roman prvenac je svojevrsna istorijska hronika ovog potkozarskog kraja i moje porodice, koja je ostajala bez muških potomaka. Roman prati događaje sa kojima ja čitaoce upoznajem preko razgovora s ploskom. Ploska je nasledstvo moje porodice, koja je nestala 1942. godine, da bi 1971. godine bila pronađena u okolini Prijedora, u selu Hambarine - kaže Sreto.

Njegove komšije kažu da je Sreto poseban čovek. Obožavaju ga svi, ali pre svega mu se dive, jer se nije predao ni kada je ostao bez vida.

- Mnogi ne mogu da poveruju da je on potpuno slep, jer u proleće uzme sekiru i sam samcat - pravac šuma. Ma sve radi. Čak i baštu seje i okopava. Sve radi po sećanju i osećaju - priča prvi Sretin komšija, Milovan Barišić.

SVETLO

SRETO skromno kaže da bio mu koristio kurs informatike, jer bi lakše savladao rad na računaru. Njegov roman prvenac je u pripremi za štampu u Zavodu za udžbenike Republike Srpske, a uplanu je i izdanje prilagođeno slepima. Niko srećniji od Sretka, koji već mašta o sledećem delu. Kaže, nije mrak, ako sam sebi upališ svetlo.