Zapisi iz Pariza: U modi su razbijeni ekrani mobilnih telefona

KLASIČNI vagon gradske železnice, i dalje s kočničarom, bez milenijumskog upravljanja iz komandnog centra, tandrče nadzemnim vijaduktom oko Trga Bretej.

Kada su podizali ovu liniju, na početku prošlog veka, bili su ubeđeni da doprinose značajnom napretku i uštedi, jer su je digli na stubove, umesto da je spuste u tunel.
Tutanj čestih kompozicija sada je cenu kvadratnog metra stana, koja ovde dostiže i dvadeset hiljada evra, prepolovio, ukoliko prozori gledaju na šine.
Kroz okno, žaluzine zamandaljene.

U vagonu, gospođa srednjih godina koja se trudi da prati vreme, guta slova iz elektronske knjige. Na zagasitoj podlozi, uvek isti tragovi antracita. Curi monotona krivulja uzbudljivog romana. U sadržaju, širok izbor naslova.

PROČITAJTE JOŠ: Rešena misterija Bermudskog trougla!? Legenda postaje stvarnost, pronađeni dokazi! (VIDEO)

Lično, više volim bogate kućne biblioteke. Naslov koji me, u prolazu, na putu od kupatila do kuhinje, sam pozove. Šarenilo korica i grafičkih rešenja. Venecijanska, garald i linearna pisma. Serife na krajevima slovnih karaktera. Rupičasti bod na bezdrvnoj hartiji. Okrugli trag šoljice za kafu, slučajno, baš na stranici gde se prvi put pojavljuje glavni junak. Savijene uši, umetnutu ulaznicu za bioskop ili precvikanu kartu za ovaj metro, tamo gde sam stao.

Na stanici Paster ulazi kovrdžavi mladić modernog izgleda sa bežičnim slušalicama koje koštaju trista evra. Stoji uspravno, pogleda uperenog u neku zamišljenu daljinu, sve dokle dopiru tonovi njegove nečujne muzike. Ne seda, iako ima praznih mesta. On je iznad toga, i svega.

Za njim, dok se automatska vrata još zatvaraju, u poslednjem trenutku, zamalo uhvaćen u sendvič žustrih pneumatskih krila, uleće čovek-orkestar. Rasprema na brzinu svoju muzičku binu između dva rukohvata i pre sledeće stanice već započinje predstavu.
Istovremeno raspaljuje papučicu činele, šamara tonove, prazni pluća u usnu harmoniku, zvecka bakarnim lončetom punim sitnih novčića, cima žicu na gitari i dahće u mikrofon u bitboks maniru. Maksimalna koncentracija decibela. Džaba kovrdžavom momku skupe slušalice.

Slušam besplatni koncert i listam besplatne gradske novine. U spletu različitih zanimljivosti nalećem na vest da su sada u modi razbijeni ekrani mobilnih telefona. Njihovi vlasnici ih, kada se polome, više ne menjaju. Odaju, tako, utisak nonšalantnih, modernih, drčnih, vrednih, večito zauzetih ljudi, kojima čak i preskupa igračka nije dovoljno sveta u brzinskom rabljenju vremena. Saznajem, kasnije, da ih neki, u tu svrhu, čak i sami lome.

Skidam na trenutak, da proverim, pogled s novina. Na sedištu prekoputa, doterana mlađa putnica čita nešto s ekrana svog telefona. Ekran, naravno, razbijen. U paramparčad. Slova se usled toga na njemu tek naziru. Informacija na momente nejasna. Vremena moderna. Na polupanom ekranu, rascvetana mušema novinarskog kaleidoskopa.