Pobediti svaku životnu nedaću, biti u dosluhu sa samim sobom, makar to iziskivalo potpunu promenu načina razmišljanja, istrajati u naporima ma kako oni bili teški, pronaći duhovni mir i bisernu lepotu u trenutku kada život obavije koprena tmine i iznedriti nadu iz bespuća bezizlaznosti, tajne su uspeha svakog čoveka.

Ana Prvulović (36), rodom iz Svilajnca, spoznala je to na najteži način. Sanjala je da zaigra u nacionalnom ansamblu "Kolo", a doživela je saobraćajnu nesreću posle koje nikada više nije prohodala. Povredila je vratne pršljenove i postala kvadriplegičarka. Nije se predavala. Pre šest godina preselila se u Novi Sad i počela da trenira stoni tenis pri reprezentaciji Srbije, a od pre dve godine je članica kluba STKOSI "Tvrđava 021". Krajem septembra osvojila je srebrnu medalju na Evropskom šampionatu u švedskom Helsingborgu u klasi dva.

PROČITAJTE JOŠ - Pomogla školovanje 40.000 srpske dece iz Srbije, Hrvatske, RS i sa KiM: Zadužbina "Privrednik" postoji 122 godine i “živi” u Zagrebu, Novom Sadu i Banjaluci

- Očekivala sam bronzu, jer je konkurencija bila izuzetno jaka. Takmičila sam se sa igračicama koje su na rang-listi na mnogo višim pozicijama od mene. Srebrna medalja je moj najznačajniji uspeh u karijeri. Izgubila sam od Italijanke Džade Rosi, najbolje u Evropi u toj kategoriji - kaže za "Novosti" srpska stonoteniserka s invaliditetom Ana Prvulović.

Za nju nema predaha. Svakodnevno trenira po dva puta kako bi uspela da se pripremi za kvalifikaciona takmičenja i plasira se na Olimpijadu u Tokiju naredne godine.

- To mi je najveći san. Imam mnogo medalja sa svetskih kupova po Evropi. Veliki je uspeh osvojiti medalju na međunarodnom takmičenju. Svako od njih ostalo mi je u sećanju na poseban način, ali najsrećnija sam bila kada sam prvi put osvojila zlato u Egeru u Mađarskoj na mom prvom međunarodnom turniru - iskrena je Ana, koja se stonim tenisom bavi 12 godina.

Trener Srđan Tomičić


Ova Svilajnčanka, koja je vedrog duha i pored nesreće koja ju je zadesila, preselila se u Novi Sad da bi mogla da trenira. U Milanu Zelenu, koji takođe trenira stoni tenis, pronašla je srodnu dušu. Stan u kom žive prilagodila je njihovim potrebama, a Novi Sad je, kaže, jedan od retkih gradova u kojima je kretanje invalida olakšano.

- Stradala sam u lančanom sudaru kod "Lozovičke česme". Udario nas je šleper. Sreća u nesreći bila je što mi se to dogodilo kad sam imala 15 godina i kada, zapravo, nisam ni bila svesna posledica. Niko mi nikada nije rekao da ću celog života biti nepokretna. Shvatila sam to tokom rehabilitacije, iako su lekari govorili da će posle nje sve biti bolje i da moram dosta da vežbam da bih se oporavila. Doduše, njihove reči su mi ostale urezane u pamćenju, pa se i dan-danas nadam da ću se oporaviti - veli naša sagovornica.

Ona dodaje da se 10 godina posle nesreće oporavljala kako bi mogla da funkcioniše samostalno. Tada je upoznala drugare koji su se bavili stonim tenisom. Kako je pre nesreće trenirala i rukomet, i pošto potiče iz porodice sportista, prihvatila je izazov.

- Pomirila sam se sa tim. Navikla sam se na ovakav život. Nekada se dogodi da sam preumorna, da nemam snage, ali rezultati koje ostvarujem ponovo me motivišu. Tada shvatim da nijedan napor nije uzaludan - iskrena je Ana.


ŽELjA MI JE DA BUDEM MAJKA

Pre saobraćajne nesreće Ana se bavila folklorom. Nažalost, nije mogla da ostvari najveću želju - da zaigra u "Kolu". Od nesreće najteže joj pada što ne može da igra u folkloru, jer je to njena velika ljubav.

- To su dva potpuno različita života. Sada razmišljam u potpuno drugom pravcu. Najveća želja mi je da se ostvarim kao majka - otkriva Ana za naš list.