Savo Kojadinović (91) skojevac, udarnik, pevač, šumar, čita bez naočara i još je aktivan vozač (FOTO)

Savo Kojadinović je u Rudo doselio početkom 1957 godine, po "zadatku" da formira Šumsko gazdinstvo. Dočekale su ga nepregledne goleti na severnoj strani, tih dana tek formirane Opštine Rudo, koja je do tada pripadala Višegradu.

-Tu je jedino mogao da uspe bor, a tokom nekoliko godina intenzivnog pošumljavanja, pod mojom upravom je zasađeno 11.000.000 sadnica bora. Rudo sada ima "hiperbaričnu komoru" pod nebom. Ozon zatrpava grad i okolinu - kaže za "Novosti"Savo, koji još novine čita bez naočara, a ima i urednu vozačku dozvolu.

PROČITAJTE JOŠ -Serijal „Novosti“ sprečio da podvig Diane Budisavljević padne u zaborav

- U predratnoj Jugoslaviji, nakon završena četiri razreda osnovne škole u Mokroj Gori, kao 11. dete u porodici, otac me, peške, preko brda - 50 kilometara, odveo u Užice i upisao u ondašnju Gimnaziju. Mesečno je morao da za moju stanarinu (kiriju) proda tri ovce. Nekako je izdržao prvu godinu, a u drugoj me u Beloj zemlji na stan primila tetka, pa sam svaki dan pešačio oko devet kilometara do Užica i toliko nazad. Ubrzo se i zarati, a po padu "Užičke republike", nastala je pauza u nastavi. Bilo je više takvih „pauza“ tokom mog ratnog školovanja u Užicu. U međuvremenu sam postao i rukovodilac SKOJ-a na Beloj zemlji, a sa partizanima sam stigao do Zidanog mosta 1945.godine. Onda odlazim na prugu Šamac-Sarajevo, gde sam dobio i udarničku značku, koja mi je kasnije, u Beogradu na fakultetu, bila "propusnica" da bez čekanja u redu, kupim ulaznicu za Bioskop, na fudbalsku utakmicu. Niko se nije bunio što idem "preko-redno", uvažavala se udarnička značka. E, zbog nje sam ja, po završetku SORA (savezna omladinska radna akcija), gotovo mesec dana držao zgrčene prste na rukama. Na SORA sam naučio i sviranje na harmonici, tu postao i pevač, a na fakultetu u Beogradu, igrao, svirao i pevao u KUD. Uslačilo mi se to, pa sam često odsustvovao sa vežbi iz predmeta "dendromentija", zbog čega mi u četvrtoj godini prof. Dragoljub Mirković, nije hteo da dozvoli pristup polaganju ispita, pa ja na svoju ruku, "skoknem" do Sarajeva i tamo okončam studije.

PROČITAJTE JOŠ -Heroji Velikog rata: Deda Voja je uspeo da od gladi spase mnoge svoje vojnike

*U Sarajevu ste snimili i prve sing ploče, pevali na Radio- Sarajevu, svirali „prateću harmoniku“ tada čuvenom harmonikašu Ismetu Alajbegoviću „Šerbu“.

- Na koncertima sam i pevao u društvu Nade Mamule, Zaima Imamovića…ali me otac, diže od estrade i zaposli u ŠG „Panos“ u Višegrad, a odatle ja dođoh u Rudo i 1959. godine oženih sa Hafizom, koja je preminula pre 15 godina.

*U Mokroj Gori od sve dece Kojadinović, živi su Vam brat Dragiša i sestra Nada.

- Hafiza i ja smo usvojili devojčicu, koja je sada majka petoro dece u Sarajevu, a česti su gosti kod mene, a i ja autom se odvezem povremeno do njih u Sarajevo. U Rudom sam imao lepe godine mladosti. Bio i predsednik KUD „Mladost“ sa kojim sam obišao celu Evropu, bio predsednik SUBNOR-a, aktivan lovac sve do ovih dana. Za uzorak sam sačuvao jednu lisicu i kunu, a njihova koža me je "oškolovala". Koža kune je koštala 1.500 ondašnjih dinara, koža lisice 800 dinara, a jedna ovca se mogla kupiti za 100 dinara. Tako me je otac školovao, jer drugog zaposlenja nije imao, seća se svega "ŠEF" Savo, kako su ga zvali šumari, a i stanovnici Rudog.



Na gradskom groblju u Rudom je sebi obezbedio grobno mesto, kada za to dođe vreme, jer je Hafiza sahranjena u Muslimanskom groblju u Starom Rudom, smeštenom na levoj obali reke Lim. Sredinom novembra 1896. godine, Lim je potopio i srušio do temelja staru varoš koju je 1555. godine izgradio Mustafa Sokolović, rođak Mehmed-paše Sokolovića (Baja Nenadića), oba iz Ruđanskog sela Sokolovići.