ZAPISI IZ PARIZA: Od luksuza do 50 centi u džepu i zahvalnosti u plavim očima

NA prilazu sportskoj hali pod staklenim zvonom ukopao se novi sportski model poznatog proizvođača automobila. Ulašten, odsečenog repa, da deluje što aerodinamičnije i brže prkosi vremenu. I dalje, na termički pogon. Elektronika će doći kasnije. Pod malom haubom uskopistilo se dvesta trideset razuzdanih konja. Njište, čim ih šibneš pogledom.

Elegantnu ergelu neko stalno tetoši i tepa joj. Hukne na vetrobran, brisne kapku, skida lisku s krila. Majne podlakticom tajer, da udari glanc. Suzi, onda, vizir da ulovi trunku, pa sve iz početka.

Boja plava, ispod očnog kapka. Poligenski naročito bojena šarenica baš za ovaj model. Cena, odoka, pedeset hiljada evra. Namigneš, resetuješ pogled, pa nastaviš dalje pod vedrim nebom.

U SPORTSKOJ hali, čuveni proizvođač luksuznih satova rasprostro jestive delicije za stojeću klijentelu. U gastronomskoj ornamentici uhvaćen jagnjeći odrezak sa svinjskom kožom, konsome od vrganja, pod parom smekšane šargarepe sa zelenim čuperkom i anisom, u slatkom prelivu udavljene dudinje i ogrozd, torta od pistaća i lešnika i svašta još.

One gladne, plave oči, ostavljaju, kao uljez, odraz u staklu vitrine i prave kolotrage na izloženim modelima zašećerenim dijamantima i mešavinom žutog zlata i čelika, po ceni od šest do petnaest hiljada evra. Satovi svedeni, elegantni, nenapadni.

Pročitajte još - ZAPISI IZ PARIZA: Linija B

Na jednom od njih, ista ona plava boja s parkiranog automobila. Cene ga deset hiljada. Vreme je novac. Na odlasku, na poklon, paketić čokoladnih bomobona, koje se na jeziku istope za tili čas.

UZ stepenice, nekoliko skupocenih koraka dalje, odskaču žute loptice. Organizator se pobrinuo da dobro popuni nagradni fond. U kasi preko pet miliona evra. Pobedniku će, posle nedelju dana borbe u modernoj areni, na izlasku iz prepune hale, pripasti bezmalo milion. Upola, savladanom takmacu. Polufinalistima, za po pet onih automobila, bez obzira na užarenu boju bilo čijih očiju. Ko je ispao u prvom krugu, trebaće mu da doda još toliko, za najjeftiniji model. Ili će imati za pristojnu, običnu limuzinu.

Kad se već namestilo da toliko zarađuju, neki teniseri su, zato, darežljivi. Izdvajaju u humanitarne svrhe, da se malo prelije i za druge. Lično poznajem bar jednog takvog.

SILAZIM, posle završene teniske predstave, u mračnu jamu podzemne železnice. Ulazim u grafitima ispisan vagon. Na staklu, razliven akvarel umornih lica. Uskačem u zamišljenu sliku Andrea Lota, s mokrom kapom na glavi. Pred očima hipnotišući klize kilometarske cevi na zidu tunela. Trgne me poruka iz mobilnog telefona. Iz banke traže da se pokrije nedozvoljeni minus. Do uha istovremeno dopiru dva ženska glasa. Traže milostinju. Grubo ih odbijam, zaokupljen sopstvenim problemima. Tišina traje sekund ili dva. Ustajem sa sedišta i pronalazim ih na sredini vagona. Zavlačim ruku u džep, izvlačim pedeset centi i spuštam ih u ispruženu ruku musave, slabo obučene devojčice.

U krupnim, plavim očima, samo zahvalnost, i ništa više.