BIO mi je to najteži poziv u poslednjih 20 godina. Kada sam u "Novostima" pročitao tekst o zločinu na Kosmetu, u kom je do detalja opisano kako su Albanci iz zasede napali dvojicu vojnika JNA koja su u bolnicu prevozila civile pogođene NATO bombama, sledila mi se krv u žilama. Ti ranjenici, koji nažalost nisu preživeli, bili su moji rođaci. Nisam imao dilemu da pozovem redakciju i zatražim kontakt novinara koji je radio priču, kako bi me spojio sa vojnicima, ali kada je trebalo da ih pozovem - potpuno sam zanemeo.

Ovako, za "Novosti", počinje svoju ispovest Beograđanin Branko Radeč, čije je rođake iz sela Drvare, na Kosovu, pogodila NATO bomba 1999. Vojska je tada, kako je naš list već pisao, odmah krenula u spasavanje i izvlačenje ranjenih iz ruševina. Oficir Milan Petrović i rezervista Robert Stipić pokušali su dvojicu najteže ranjenih da prevezu automobilom do najbliže bolnice, ali su ih na pola puta, rafalima iz zasede, napali albanski teroristi. Petrović i Stipić zadobili su tada teške povrede od kojih i danas imaju posledice.

Pročitajte još - ISPOVEST ŽRTVE ALBANSKIH TERORISTA: Živim sa dva metka i čak 50 gelera u telu

- Želeo sam da čujem Milana i Roberta - nastavlja Radeč. - Hteo sam od njih da čujem kako su stradali meštani moga sela, ali kada sam saznao u kakvim su mukama izdahnuli, osećao sam potrebu da to zabeležim, da se ne zaboravi. Napisao sam knjigu "Drvare na Kosmetu", i Milanu i Robertu poslao sam po primerak. Toga dana, kada su "Novosti" objavile njihovu potresnu priču, svi iz sela kupili su po primerak. Drago mi je da sam uspeo da stupim u kontakt sa Milanom, koji se živo seća svake kuće i svakog komšije. Toga dana kada je pala bomba, dali su sve od sebe da pomognu ranjenima i mi im to nikada nećemo zaboraviti.

I ratne saborce Milana i Roberta povezao je članak iz našeg lista. Njih dvojica su se čula posle dvadeset godina, a razgovor je probudio mnoge emocije.

- Bilo mi je drago da posle toliko vremena čujem te ljude sa kojima delim nimalo prijatne uspomene iz rata, a sa druge strane opet smo otvorili staru ranu i bilo nam je svima danima teško posle tog razgovora. Naročito Robertu, koji i danas živi sa dva metka i više od 50 gelera u telu i koji ima ozbiljne zdravstvene probleme. Čuli smo se, ispričali gutajući knedle u grlu, ali kada smo spustili slušalice, shvatio sam da se taj poziv više neće ponoviti. Jednostavno, želimo da to ostane iza nas, da nastavimo sa svojim životom, ali u duši ne zaboravljamo - kaže nam Milan Petrović, ratni veteran, koji sa porodicom sada živi u Nišu.

Robert Stipić i Branko Radeč


Tog kobnog 24. maja 1999. razorna bomba pala je na srpsku kuću, na tridesetak metara od njih. Dok su pomagali teško povređenima, pala je još jedna raketa. Dragana Skulića, koji je bio najteže povređen, i njegovog strica Zorana ubacili su u auto i krenuli put najbliže bolnice, kada su ispred njih izletela trojica albanskih terorista sa puškama.

Pročitajte još - Svaka agresija na Kosovo je agresija na NATO

- Pucali su na nas bez prestanka, ali je Milan, koji je vozio, istrčao iz kola i uzvratio vatru, nakon čega su se oni povukli. Milan je takođe bio ranjen, video sam da je pogođen u glavu, ali je mogao da se kreće, pa je otišao po pomoć. Mi smo ostali u autu. Draganov stric je bio teško povređen, ja takođe. Onda su opet zapucali na nas, mitraljezom. Zoran Skulić je poginuo, a zatim je izdahnuo i Dragan, a ja sam nekako uspeo da izađem iz kola. Čekao sam pomoć dva sata, a činilo mi se kao da sam čekao čitavu večnost - priseća se Robert, iz Grdelice, nemilog događaja iz rata zbog kog je ostao invalid.

Poginuli Zoran i Dragan Skulić


ISPOVEST VETERANA

ISPOVEST veterana Milana Petrovića, koji živi sa pedeset gelera u telu, ispričana u "Novostima" sredinom maja, izazvala je mnogo reakcija i emocija naših čitalaca. Tekst "Ranjen preplivao reku da bi spasao povređene" pročitao je i Milanov saborac Robert Stipić, koji je nakon toga takođe podelio svoje najteže ratno iskustvo sa čitaocima našeg lista.

Milan Petrović

SA RANOM U GLAVI PREPLIVAO REKU

KADA su Albanci prestali sa paljbom i povukli se, krenuo sam po pomoć pešice. Zujalo mi je u glavi. Mislio sam da me Albanci jure, pa sam nepomično stajao u vodi, koja mi je bila do nosa, dok nisam shvatio da haluciniram. Kada sam prešao reku, previo sam sebi ranu na ramenu, ali nisam znao da sam pogođen i u glavu. Košuljica od metka mi je virila iz lobanje. Pozvao sam pomoć, pa su me ljudi odvezli do bolnice. Lekari su mi odstranili deo lobanje i mozga, ali, na sreću, sve funkcioniše normalno, samo od tada pijem antiepileptike - ispričao nam je Petrović.