Američki neurolog Džejms Felon decenijama istražuje mozak najsurovijih psihopata i ubica uz pomoć magnetne rezonantne tomografije (MRT).

Prema Felonovim rečima, za razliku od zdravih ljudi, kod psihopata je manje aktivan orbitofrontalni korteks — deo u sivoj masi direktno iznad očnog svoda koje je odgovorno za sposobnost vođenja društvenog života, etiku, moral, donošenje odluka, kontrolu nad impulsivnošću i agresivnošću.

Međutim, naučnik tvrdi da je odlučujući faktor koji utiče na to da neka osoba postane serijski ubica psihološka trauma, nasilje iz detinjstva.

Istraživanja su pokazala da među zatvorenicima ima 20 odsto psihopata, koji do 40. godine života u proseku počine četiri teška zločina, a 80 odsto zatvorenika tri godine nakon puštanja na slobodu ponovo postaju prestupnici.

Naučnici pokušavaju da utvrde kako se njihov mozak razlikuje od mozga normalne osobe i šta pretvara čoveka u serijskog ubicu.

KOJE SU OSOBINE PSIHOPATE

Primer za to je sam Felon. U svojoj knjizi „Psihopata iznutra: Lično neurološko putovanje u tamnu stranu mozga (The Psychopath Inside: A Neuroscientist’s Personal Journey into the Dark Side of the Brain), Felon piše da je u dalekoj prošlosti u njegovoj porodici bilo ubica, zbog čega je on ispitivao svoje rođake i sebe. Ispostavilo se da je njegov mozak sličan mozgu serijskih ubica, da čak poseduje i genetske predispozicije za agresiju. Međutim, istraživač je imao srećno detinjstvo, nije bio izložen nasilju ni psihološkom pritisku.

Ranija istraživanja su pokazala da psihopate loše reaguju na fotografije koje obično izazivaju snažna osećanja. Čak je nastala hipoteza da kod njih nije razvijena amigdala — područje u mozgu u kome se obrađuju informacije o emocijama. Tu pretpostavku je 2001. godine potvrdio profesor sa Univerziteta u Nju Meksiku Kent Kilj pomoću MRT.

On je zajedno sa kolegama proučavao snimke magnetne rezonance 903 psihopate iz zatvora. U članku, koji je objavljen u martu ove godine, navodi se da su naučnici kod njih utvrdili smanjenu aktivnost delova mozga koji su odgovorni za emocije, kao i smanjene neuronske veze između delova koji kontrolišu osećanja poput empatije, krivice, straha i zabrinutosti.

Osobine karakteristične za psihopate su: egoizam, bezdušnost i surovost. Mozak kod zatvorenika sa takvim osobinama češće se odlikovao različitim strukturnim anomalijama.

NEURONSKI ZNAK SERIJSKOG UBICE

Udeo psihopata u ljudskoj populaciji je do jedan odsto, ali je broj nasilnih ubica među njima mnogo veći. Osim toga, oni po pravilu ponavljaju krivična dela.

Najveći broj psihopata je među seksualnim serijskim ubicama. Oni su i te kako svesni onoga što čine i jasno sagledavaju realnost. Neki od njih deluju impulsivno kad se pruži prilika, a drugi planiraju zločine, prate žrtve, skrivaju tragove.

Obično oponašaju normalnog člana društva, ponekad imaju i porodicu, decu. Primer takve osobe je Andrej Čikatilo, jedan od najsvirepijih serijskih ubica na svetu.

Serijske ubice često poseduju dobre mentalne sposobnosti, ali su potpuno lišeni emotivne povezanosti sa ljudima. Često boluju od narcisoidnog poremećaja ličnosti, veoma dobro manipulišu drugim osobama, skloni su sadizmu. Oni ubijaju jer im se to dopada, a nakon toga ne osećaju krivicu ni kajanje.

Veruje se da je mozak serijskih ubica podložan organskim promenama. Na primer, istraživači sa Univerziteta iz Kalifornije uporedili su manijake sa epileptičarima, kod kojih povećanje neuronske aktivnosti mozga uzrokuje epileptični napad, a kod psihopata — ubistvo.

Nakon što su izgradili matematički neuronski model mozga Čikatila, naučnici su pokušali da objasne „đavolje merdevine“ odnosno grafikon zavisnosti broja ubistava od vremena.

Profesor Filip Časi, sa Univerziteta Liverpul Houp iz Velike Britanije, pretpostavlja da je u mozgu serijskog ubice kodiran određen obrazac radnji kao odgovor na seksualne fantazije, koje izazivaju snažan osećaj, koji manijak čeka kao nagradu.

Poznato je da su kriminalci sposobni da prevare poligraf, suzbijanjem spoljnih znakova uzbuđenja, kao što je puls i cirkulacija. Ali teško da su u stanju da kontrolišu mozak, smatra Časi, i zbog toga skeniranje može da otkrije „neuronski potpis“ serijskog ubice, odnosno istovremeno aktiviranje dela mozga sa autobiografskim pamćenjem, koje reguliše seksualno zadovoljstvo, agresiju i emocionalnu kontrolu.

FAKTOR BREJVIKA

Nisu sve žrtve nasilja u detinjstvu postale serijske ubice, što znači da postoji još niz uslova koji dovode do tragičnih posledica za pojedinca i društvo.

Naučnici iz Velike Britanije i Švedske smatraju da uzrok za to mogu biti i povrede glave, razni neurološki i psihološki poremećaji, kao što je poremećaj autističnog spektra.

Veza između autizma i sklonosti ka kriminalu aktivno se proučava nakon masovnog ubistva koje je počinio Anders Brejvik 2011. godine. Pojedini psiholozi sumnjaju da je bolovao od Aspergerovog sindroma. Reč je o poremećaju ličnosti pri kom osoba ima normalnu inteligenciju.

Stručnjaci su analizirali slučajeve 239 svirepih ubica, koji su uhvaćeni nakon 1985. godine. Od toga je 48 serijskih, a 58 masovnih ubica. Samo deset odsto je imalo poremećaj autističnog spektra, a kod istog broja je zabeležena i povreda glave.

Šta je uzrok, a šta posledica?

Autori istraživanja navode da ti faktori verovatno igraju ulogu u formiranju zločinca, ali samo u kombinaciji sa socijalnim i biološkim faktorima.

Proučavanje serijskih ubica je još u početnoj fazi, ali se činjenice brzo sakupljaju. Jedino je sigurno da se taj fenomen ne može opisati samo jednim faktorom. Nije jasno šta je uzrok, a šta posledica — da li poremećaji u razvoju mozga dovode do asocijalnog ponašanja ili socijalni i porodični faktori negativno utiču na formiranje delova mozga. Dalja istraživanja će svakako pomoći da se prepoznaju pojedinci, koji imaju predispozicije da postanu serijske ubice, kao i da se na vreme spreče.




sputniknews.com