RAVNO vek tradicije baštini Organizacija rezervnih vojnih starešina Srbije. Na predlog vojvode Stepe Stepanovića, osnovana je 15. septembra 1919. godine, na prvu godišnjicu proboja Solunskog fronta. Legendarni komandant sa Cera, Kolubare, Dobrog Polja i Kozjaka, želeo je da to bude dan objedinjenog, dvostrukog sećanja - na saborce koji su se borili za slobodu Srbije i na dan kada su solunci nezaustavljivo krenuli u oslobođenje otadžbine.

Od osnivanja do naših dana, rezervne vojne starešine su po rečima profesora dr Milojka Nikolića, predsednika Saveza organizacija rezervnih vojnih starešina Srbije (SORVSS), uvek bili riznica kadrova za odbranu zemlje, uvek na raspolaganju državi i narodu. danas je to "armija" od 20.000 ljudi obučavanih u školama rezervnih oficira, ili tokom šestomesečnog kursa, a neki i u ratovima.

- Naši članovi su stručna lica iz oblasti za koje su se školovali, profesionalci koji su završili fakultete, a naknadno su školovani za rezervne oficire i podoficire - kaže Nikolić. - Poseduju vredna iskustva, proverene liderske sposobnosti i kvalitete koji ih i u miru preporučuju za uključivanje u štabove za vanredne situacije, komandovanje i vođenje civilne zaštite i odbrane, do učešća u suprotstavljanju terorizmu, organizovanom kriminalu i borbi protiv korupcije. U eventualnom ratu oni moraju odgovoriti izazovu komandovanja jedinicama rezervnog sastava, ako treba, i dati život za otadžbinu. U NATO agresiji poginula su 33 rezervna oficira i podoficira.

Podseća naš sagovornik da su za školovanje za rezervne vojne starešine oduvek birani najbolji mladići:

- Oni su kasnije postajali značajne ličnosti u javnom, kulturnom, privrednom i sportskom životu Jugoslavije i Srbije. Mnogi od njih su govorili da su upravo u ŠRO stekli iskustva koja su im bila vodilja kroz život. Među njima su Mihailo Petrović Alas, Milutin Milanković, Dimitrije Tucović, Stanislav Vinaver, Aleksandar Deroko, Nikola Pašić, braća Ribnikar, Stevan Jakovljević, Arčibald Rajs, Koča Popović...


PROČITAJTE JOŠ - OBELEŽEN JUBILEJ ORVS: Rezervne starešine uvek uz narod i državu


Posle Drugog svetskog rata, u zavisnosti od roda vojske, širom Jugoslavije imalo je više ŠRO. Najpoznatije su bile u Zadru, Sarajevu, Rajlovcu, pri VMA u Beogradu, a najčuvenija u Bileći. Ta vojna pošta - V. P. 3215 - ostala je i dan-danas upamćena po svojevrsnom "drilu" koji su polaznici ŠRO prolazili. To je najbolje predstavio Vinko Markovski, komandant bataljona 96. klase u knjizi "Ne mrdaj u stroju":

"V. P. 3215 Bileća. Kada dobiju poziv s naznakom ove adrese, premru. Ta ih obamrlost drži dok ne napuste tu adresu, a neke i mnogo duže. Nikome ne priznaju da su bili u vojsci ko nije bio na toj adresi. Kada dobiju poziv da služe vojni rok u V. P. 3215, sve im je jasno, ali je kasno."

Branko Ćopić


Školu rezervnih oficira pešadije u bilećkoj kasarni završili su mnogobrojni poznati umetnici, profesori, novinari, političari... Među njima Vlastimir Đuza Stojiljković, Fabijan Šovagović, Relja Bašić, Ljuba Tadić, Jovan Janićijević Burduš, Duško Janićijević, Vujadin Boškov, Dragoslav Šekularac, Blagoje Vidinić, Staniša Stošić, Mića Orlović, Voki Kostić, Branko Ćopić, Igor Mandić, Danilo Kiš, Milorad Dodik, Ljuba Popović...


PROČITAJTE JOŠ - Pušku rasklopi, pa voljno i idi kući!


- Ugojio sam se samo u vojsci - pričao je Đuza Stojiljković. - Bio sam šest meseci u Bileći, u Školi rezervnih oficira, u prvoj generaciji koja je bila u toj kasarni. Tada nije bilo jezera ispod Bileće, nego reka Trebišnjica izvire pa posle nekoliko kilometara ponire. Ta voda iz kamena je čudo. Pio sam tri-četiri litra dnevno i jeo dva hleba. Od toga sam se ugojio pored svih napora.

Jovan Janićijević Burduš


Uslove u Bileći izdržao je i Dušan Trninić, nekadašnji prvak jugoslovenskog baleta. Govorilo se tada da "strojev korak na hercegovačkom kamenu gaze najskuplje umetničke noge Jugoslavije".


Legendarni komandant Kolubarske bitke vojvoda Stepa Stepanović zaslužan za formiranje organizacije rezervnih starešina


"SABORCI" KIŠ I LjUBA

POČETKOM šezdesetih godina prošlog veka u bilećkoj ŠRO, istovremeno su bili slikar Ljuba Popović i književnik Danilo Kiš. Njihovi "saborci" pričali su da se Popović i pored svih obaveza izborio da bude "ključar" Vojničkog kluba u kom je povremeno slikao, a da je Kiš svirao usnu harmoniku četvrtkom na priredbi "Veseli četvrtak". Ostalo je upamćeno i da su te 1961, u flašama za boje Ljube Popovića vojnici švercovali "pokoju vatrenu kapljicu" u kasarnu.

Dragoslav Šekularac Foto MozzartSport


ŠEKIJEVE MUKE NA OBUCI

U ŠRO u Bileći, 1963. stigao je i već slavni fudbaler Dragoslav Šekularac:

- Prvih dana mog boravka u Bileći meštani, mladi i stari, danima su zaposedali žičanu ogradu garnizona da bi videli Šekija. Mnogi, pritom, nisu verovali da sam to ja. Verovatno sam im izgledao daleko neuglednije od onog svemoćnog Dragoslava Šekularca čiju su figuru i lik formirali slušajući prenose utakmica na radiju. Obuku smo, najčešće, izvodili na Hadžibegovom brdu, gde je zimi brijao oštri severac, a leti ubijale nesnosne vrućine. Noseći puškomitraljez znojio sam se više nego na najtežim utakmicama u Zvezdi i reprezentaciji... Teško oružje vukao sam i bolestan. Temperatura 40 stepeni. Nisam hteo da kažu: vidi ga, Šeki vrda. Nikada se nisam ponašao kao nekakva umišljena zvezda.