ZVEZDE se kovitlaju kao bezbrojni rojevi svitaca kada ih posmatrate u noći uoči Preobraženja, 19 avgusta, sa Atona, vrha Svete Gore Atonske, dok se pod nogama talasa svetlomodro more oblaka koje goni ledeni vetar. Tamno plavetnilo noći pred zoru potiskuje purpurna plima koja nadire sa istočnog horizonta. Iz nje se rađa vatrena kugla Sunca koja raste i čiji sjaj postaje sve snažniji. Sve dok snaga blistave bele svetlosti ne postane nepodnošljiva za ljudske oči, nju požudno upijaju poklonici na vrhu Atosa, stojeći ispred crkvice posvećene Preobraženju.

Upravo tako se u Bibliji opisuje opčinjenost apostola koji su posmatrali Hrista na gori Tavor, kada im se prvi put ukazao u svom božanskom obliku, kao čisto svetlo.

Zato je za pravoslavce Atos "drugi Tavor", na čijem vrhu se može u dane praznika doživeti neposredan dodir sa Bogom. Ni posle celonoćnog bdenja poklonici ne daju da ih savlada iscrpljenost i ne padaju u san u vrećama za spavanje koje su rasuli kao čaure leptirova po vrtoglavo visokom stenju.

Pročitajte još - Srce pravoslavnog misticizma

Jer, mistika ne nestaje ni kada jutro odmakne i Sunce se podigne visoko. Tada senka Atona na pučini Egejskog mora ocrtava savršen trougao, baš onakav kakvim se u hrišćanskoj simbolici prikazuje Bog i njegovo "Oko nedremano".

Izveštač "Novosti" na stazi ka Atosu

Nije potrebno da budete religiozni mistik da biste osetili duboko i iskonsko uzbuđenje pred ovim prizorima i razumeli zašto ljudi duže od 1.000 godina prevaljuju tešku stazu kojom sa nulte tačke na nivou mora stižu do 2.033 metra visokog vrha Svete Gore, da bi uživali u prizorima neprestanih i brzih preobražaja prirode oko sebe.

Oni dolaze različitim putevima do početka konačnog uspona na mermernu piramidu Atona, jer svaki deo najistočnijeg "prsta" poluostrva Halkidiki ima svoju simboliku i spomenike.

Poklonici kod crkvice na 1.500 m

Reporter "Novosti" se, istražujući hodočasničke puteve, uputio malo poznatom stazom između pećina isposnica u kojima su tihovali svetitelji Atanasije Veliki, utemeljivač prvog svetogorskog manastira Velike Lavre i Nil Mirotočivi, iz čijih su moštiju, po ovdašnjoj legendi, tekli slapovi mira od koga je mirisalo i more.

Ovaj uski put kojim prolaze gotovo isključivo usamljeni monasi Svetogorske pustinje pruža se duž oko kilometar dugog odrona koji je nastao posle katastrofalnog zemljotresa u kom se ceo bok planine na zapadnoj obali polustrva izlomio u ogromne gromade. One su se kotrljale ka moru i u jednom trenutku stale, ali njihova ravnoteža uopšte ne deluje ubedljivo. Utoliko je neverovatnije kada se kroči na stazu koju su u kamenu odrona ugazila samo stopala generacija monaha i kopita retkih mula koji ovuda prođu. Kada oko prolaznika uoči kako iz kamena vire šipke debele armature, čiji nagib pokazuje da se kamenje ipak pomera, jedina misao koja hodočasniku pada na pamet jeste: "Pomozi Bože".

Kamp hodočasnika na vrhu Atosa

Pročitajte još - REPORTER "NOVOSTI" NA VRHU ATOSA: Ovde svi bar jednom pomisle ''pomozi Bože''

Monah Ignatijus iz usamljene kelije Svetog Nila prelazi ovaj put gotovo svakodnevno, savršeno staloženo, i sa osmehom objašnjava da Bog baš na ovakvim mestima pokazuje koliko brine o ljudima. Nije zabeleženo da je iko stradao na ovoj jezivoj stazi.

Ona se završava ne vetrovitim prevoju Čairi, ispod vrha obraslog gustim rastinjem, u kom živi jedan od "nevidljivih" monaha koji su se potpuno odvojili od sveta. On se ne može videti kako prolazi ovuda u doba praznika, kada beskrajna kolona nalik mravima koji se penju u mravinjak, hrli bezbednom pešačkom magistralom duž oboda šume ka vrhu Aton. Na njoj se može čuti neverovatna mešavina jezika cele pravoslavne vaseljene: grčkog, srpskog, ruskog, ukrajinskog, gruzijskog, rumunskog, moldavskog... Ali nije retkost čuti ni engleski, nemački, italijanski... Preobraženski uspon na Atos je postao od pravoslavnog hodočašća veliki živi spomenik ljudske civilizacije.

OTKRIVANjE GRANICE

Poklonici svih generacija, od desetogodišnjaka do sedamdesetogodišnjaka, ulažu uoči Preobraženja poslednje atome snage da se po avgustovskoj vrućini popnu do crkvice na planinskom vrhu i provedu noć, na temperaturi bliskoj nuli, u molitvi do svitanja.

- Ljudi ovde traže svoje granice da bi ih prevazišli. To je tajna Atosa - kratko je prokomentarisao monah u gojzericama iz kolone koja je vijugala duž strme staze po oštrom kamenju.

Ko ne može peške iznajmljuje mulu